Pisci koji odlaze u unutrašnju emigraciju

Pored toga što postavlja „dijagnozu” stanja kulture 20. veka, zbog kojih umetničkih postupaka je Vitkjevičev roman „Nezasitost” važan i za evropsku avangardu?

Vitkjevič je među poljskim avangardistima između dva svetska rata bio najkompleksniji i najoriginalniji stvaralac, slikar, umetnički fotograf, dramski pisac, romanopisac, teoretičar umetnosti, filozof. Ništa manje značajan od Hajdegera, Huserla, Jaspersa, Ničea ili Prusta, Džojsa, Hakslija, Zamjatina, Orvela, Platonova. Međutim, to što je u svemu išao ispred svog vremena nije mu dalo odgovarajuće mesto ni u Poljskoj ni u svetu. I u jednom i u drugom prostoru postao je poznat tek u vreme Teatra apsurda, kada je proglašen jednim od njegovih rodonačelnika. Najzaslužniji u tome je bio Vladimir Dimitrijević i njegova izdavačka kuća „L’až d’om”, čija izdanja na francuskom su doprinela prevođenju Vitkjeviča na niz drugih jezika.

Vitkjevič je imao zanimljiv i tragičan život. Samoubistvo je izvršio zbog opšteg gubitka vrednosti postojanja. Zbog čega je dugo bio zapostavljen i zbog čega je još uvek u pravu?

Smisao njegovog ličnog i umetničkog života bila je „forma”, odnosno „čista forma”, neprestan rad na stvaranju novog „jezika” filozofske misli i umetnosti. Prvi svetski rat i Oktobarsku revoluciju  je proveo u Rusiji. Najpre je bio oduševljen njom, ali je veoma brzo shvatio da vodi totalitarizmu. Kada je izbio Drugi svetski rat shvatio je da se pojavio i nemački totalitarizam i da svaki od njih  vodi uništenju osnovnih vrednosti čoveka i sveta. Zbog toga se odlučio na samoubistvo, jer je smatrao da će nestati religija, filozofija i umetnost. Da nije sebi skratio muke, verovatno bi doživeo sudbinu brojnih ruskih i nemačkih pisaca i slobodnih  mislilaca.

Prevodili ste i poeziju pesnika-filozofa Zbignjeva Herberta, koji je u svom delu takođe predočio mračno doba 20. veka. Kada njegov poetski junak gospodin Kogito ironično kaže da je najniži krug pakla azil umetnika, ili da građani na ubrzanim kursevima uče kako se pada na kolena, na šta tačno misli?

Herbert je bio mlađa generacija umetnika, koja je živela u totalitarizmu, sprovođenom preko Ureda za cenzuru. Da ne bi padao na kolena pred njim, odnosno postajao član vladajuće partije, morao je da se pored tri završena fakulteta, znanja devet stranih jezika, „renesansnog” opšteg znanja, ne mogavši da dobije bilo kakav posao povuče, kao i mnogi drugi,  u „unutrašnju emigraciju”. Preživeo je zahvaljujući prevodima na brojne jezike, stranim nagradama i stipendijama. To je pošlo njemu za rukom, mnogim drugim ništa manje vrednim, nije. I ta tragedija trajala je sve do početka 90-ih.

Neki od najvećih pisaca, poput Gombroviča, živeli su van Poljske. Kako se ta veza ili odsustvo veze sa rodnom zemljom odražavala na poljske pisce?

Emigracija poljskih pisaca nije samo specifičnost 20. veka. Najveći su morali da emigriraju još u 19. veku, kada je Poljska rasparčana i pokorena od strane Prusa, Rusa i Austrijanaca, bez prava Poljaka da imaju svoje škole, da uče svoj jezik, književnost i istoriju. Najznačajniji su se našli u Francuskoj: Mickjevič, Slovacki, Krasinjski, Norvid. Nažalost Francuska se prema njima ponela maćehinjski. Poljska emigracija u 20. veku bila je još brojnija. Imala je svoje časopise i izdavačke kuće, ali je samo pariska „Kultura” bila na svetskom nivou, što se tiče objektivnog predstavljanja svoje zemlje i naroda. U najkritičnije saradnike u oceni poljske i Poljaka spadao je Gombrovič.

Još jedna od velikih pesnikinja čije stvaralaštvo poznajete i prevodite je Vislava Šimborska...

Zbog porekla i porodične situacije bila je primorana da radi od svoje šesnaeste godine. Po završetku Drugog svetskog rata spas je videla u komunizmu. Do 1966. godine bila je član vladajuće partije. Da bi to javno ispoljila napisala je pesme o Lenjinu i Staljinu, kojih se kasnije odrekla. Mada, ni pre toga nije pravila političku karijeru. Jedino njoj je teško pala Nobelova nagrada, jer je narušavala njen tihi, lični život. Na planu poezije njena glavna tema je svakodnevica, opisivana s primesom groteske i ironije. Što ju je  proslavilo, bez obzira na Nobelovu nagradu.

Dobro poznajete i družite se i sa poljskim mladim pesnicima. Koje su teme i izazovi savremene poljske književnosti i poezije?

Imala sam veliku sreću da se sa poezije Novog talasa ili šezdesetosmaša nadovežem na pesnike koji su debitovali početkom 90-ih. Kod njih me je privukao potpuno nov jezik, nova tematika, beskrajna raznorodnost viđenja čoveka i sveta i, što mi je takođe veoma važno, uspostavili smo sjajan odnos. Jedan od razloga je i to što sam gotovo jedini njihov poznavalac i prevodilac. Moja antologija „Rečnik mlade poljske poezije”, koju je objavio Treći Trg, sadrži  70 autora.