Test s teheranskog aerodroma

Iran je poslednji put nabavio nove „boinge” davne 1977. i po svaku cenu želi da obnovi flotu koja je izgubila atribut bezbedne. „Iran er” je održavao avione tako što su rezervni delovi skidani s jednog i prebacivani na drugi. Od 1979. zabeležena su 42 avio-udesa u kojima je stradalo blizu hiljadu ljudi.

Princip „kanibalizma” bio je neprimenljiv da bi se izbegle sankcije na industriju nafte i gasa, ili nacionalno bankarstvo koje je bilo isključeno iz međunarodnog saobraćaja. Štete su bile ogromne, a onda je Iran pre dve godine sa šest svetskih sila potpisao nuklearni sporazum. Sankcije su postupno počele da se ukidaju.

Predsednik Hasan Rohani, koji je u junu ubedljivo obezbedio drugi mandat, obećava nastavak politike otvaranja Irana prema svetu kao i unutrašnje reforme koje treba da donesu više sloboda i socijalne sigurnosti. „Naša izborna poruka naciji bila je jasna: iranski narod odabrao je put interakcije sa svetom, daleko od nasilja i ekstremizma”.

Može li Rohani da ostvari svoju agendu promena koja ga postavlja na put kolizije sa i dalje moćnim blokom šiitskih visokodostojanstvenika, konzervativnih političara i Revolucionarnom gardom, elitnom snagom koja kontroliše privredu, uključujući i industriju nafte, i tokove novca?

Francuski avioni i pregovori s „Erbasom” o kupovini 48 helikoptera nagoveštavaju da može, ali mnogo toga zavisi od iranskog arhineprijatelja – Sjedinjenih Država. Kakvu će politiku voditi administracija Donalda Trampa?

Tramp je tokom kampanje izjavljivao da mu je prvi prioritet „rasturanje očajnog (nuklearnog) sporazuma”. Drugi prioritet bio je uspon američke ekonomije i otvaranje novih 25 miliona radnih mesta.

Koje će predizborno obećanje Tramp prekršiti? Teheranski aerodrom je svojevrstan test-poligon njegove politike.

Ukoliko blokira prodaju Iranu 110 „boinga”, vrednih oko 20 milijardi dolara, ostaće uskraćen za 120.000 radnih mesta. Ukoliko je odobri, razljutiće republikance u Kongresu koji sumnjaju da bi se civilni avioni koristili za prevoz trupa i oružja terorističkim grupama i režimu Bašara el Asada u Siriji. Razočaraće i saveznike kao što su Saudijska Arabija i Izrael koji sumnjaju u nuklearni sporazum.

Dilema je nesumnjivo složena, daleko nadilazi vazduhoplovni biznis i samo je još jedna ilustracija koliko je međunarodna pozicija Irana i dalje veoma osetljiva.

Administracija Baraka Obame izdala je licence „Boingu” i „Erbasu” (zbog 40 odsto američkih komponenti) za prodaju 200 aviona, ali posao zahteva izvozne dozvole Ministarstva trgovine.

U međuvremenu su SAD uvele nove sankcije pošto Vašington optužuje Teheran zbog raketnog programa, stanja ljudskih prava i sponzorisanja međunarodnog terorizma.

Šef Bele kuće nije načisto šta da radi. Kritikuje režim ajatolaha ali simptomatično ćuti o prodaji „boinga” – iako se može pretpostaviti da u njegovoj biznis-prirodi nije da odustane od velikog posla s Iranom.

„Oni su sada bogati, i da li ste primetili da kupuju od svih sem SAD? Kupuju avione, kupuju sve i od svakog sem SAD”, izjavio je Tramp za „Njujork tajms” prošle godine, posle najave „Erbasovih” prodaja a pre načelnog dogovora s „Boingom”.

Tramp sanja o izolaciji Irana, a francuski „Reno” upravo je potpisao 660 miliona evra vredan ugovor o zajedničkoj kompaniji s početnom proizvodnjom od 150.000 vozila godišnje.

Američke naftne kompanije, kojima nuklearni sporazum nije ukinuo zabranu aktivnosti u Iranu, samo posmatraju kako kineske, ruske i evropske firme sklapaju unosne poslove.

Ali, Rohanijeva politika ima ozbiljne protivnike u zemlji. „Pristup da treba da čekamo strane investitore i strance da reše naše probleme je pogrešan”, smatra lider konzervativnog krila Ebrahim Raisi.

Mnogo toga zavisi od „Boinga” koji je postao svojevrsna paradigma Rohanijeve vlasti, iransko-američkih odnosa, ali i putokaz budućnosti: ili nastavka reformi i oprezne normalizacije sa Zapadom, ili povratka izolacije i nove opasne konfrontacije koja bi se poput virusa širila regionom.

Može li u tako neizvesnim okolnostima zemlja da ostvari ambiciozni plan razvoja koji u narednih pet godina previđa rast privrede od osam odsto – za šta su neophodne investicije od 30 do 50 milijardi dolara godišnje?

„Boinga” nema na aerodromu „Imam Homeini”. Američka kompanija mora da sledi uputstva koja dobija od svoje vlade, ali vreme embarga je prošlo i Tramp to ne može da promeni. SAD mogu da svojim kompanijama zabranjuju poslovanje sa Iranom, ali svet u tome nije spreman da ga sledi. Može li Tramp sebi da priušti luksuz da „Erbasu” prepusti da preuzme poslove „Boinga”?