Vreme za ljubav i greške naših očeva

Džejn Fonda (1937) i Robert Redford  (1936) dodatnu počast doživeli su i specijalnom projekcijom restaurisane kopije filma „Električni konjanik” Sidnije Lumeta iz 1979. godine, u kojem su i jedno i drugo ostvarili neke od svojih najboljih ulaga, ali i partnerstava, ne samo u glumi već i u načinu kako se osvaja profesionalna sloboda i čini bekstvo od svake vrste konformizma. Nešto slično je o Fondi i Redfordu govorio i festivalski čelnik Alberto Barbera, akcentujući upravo njihovu odlučnost i hrabrost tokom duge i plodne karijere. „Džejnin život je obeležen intenzivnom strašću u njenoj potrazi za slobodom uz dopadljivu i osetljivu velikodušnost. Ponekad politički i društveni aktivista, seks-simbol, pisac, feministička ikona, producent i prorok fizičke kondicije, ali iznad svega izvanredno uspešna i talentovana glumica koja je sebe dovela do nezaboravnih, kontroverznih i heterogenih likova, demonstrirajući stalnu sposobnost da se iznova pronalazi, a ostane istinita prema sebi”, izjavio je Barbera, podjednako inspirisan i u životopisu Roberta Redforda. Kao glumca i reditelja, producenta, zaštitnika životne sredine, osnivača i duše nezavisnog filma i briljantnog eksperimenta kakav je Sandens festival...

                                                ***

U vreme svečane ceremonije dodele počasnih „lavova”, ostatak mokre festivalske populacije ispunio je do poslednjeg mesta dvoranu Darsena, u mrtvoj tišini gledajući „Fokstrot”, tek drugi igrani film koji je posle 10 godina pauze snimio izraelski scenarista i reditelj Samuel Maoz (autor sada već kultnog filma „Liban”, Izraelci njegovo ime izgovaraju kao Šmuel). „Fokstrot”, baš kao i „Liban” filmovi su koji svedoče da se Maoz još uvek nije oslobodio ni svojih sećanja, ni svojih (očiglednih) trauma izazvanih njegovim učešćem u izraelskom ratu na teritoriji Libana tokom redovnog služenja svog (obaveznog dvogodišnjeg) vojnog roka. I „Fokstrot” se dotiče ove teme, doduše ne samog rata već služenja vojnog roka u zemlji u kojoj stalno vlada neka vrsta (polu)ratnog stanja.

„Fokstrot”, inače film sa strukturom narativnog triptiha, gledaoca koji povremeno gubi dah prikiva za sedište. Sama priča je naizgled bizarna – ocu i majci u Tel Avivu na vrata stana dolaze dva vojnika i saopštavaju da im je sin časno poginuo u akciji. U tom prvom delu triptiha publika se suočava sa čitavom skalom moguće roditeljske patnje sve do potpunog zaokreta – u pitanju je greška, njihov sin je živ. Drugi deo filma prikazuje svu besmislenost vojničkih zadataka još uvek golobradih momaka koji će na rampi usred pustinje greškom pobiti Palestince u automobilu. Još jedna greška, ali ona treća je i najgora. Otac poteže veze kako bi sina vratio kući, a ovaj će tokom povratka sada stvarno poginuti, slučajno u saobraćajnoj nesreći. Čitav ovaj niz bizarnih događaja Samuel Maoz koristi da bi na filmski moćan način pokazao kako sinovi plaćaju veliku cenu za učinjene greške i pogrešne odluke svojih očeva. Sinovi ginu u ratovima i sukobima koje su započeli, a nisu okončali njihovi očevi. I istorija se ponavlja. Tragedija za tragedijom iz generacije u generaciju. Maozov fokstrot kao ples muškarca sa njegovom sudbinom, filozofska parabola koja pokušava da dekonstruiše ovaj nejasan koncept nazvan „sudbina”, kroz priču o ocu i sinu. Film je otkupljen za prikazivanje u Srbiji...

                                               ***

Kišni vikend na Lidu (Holivud ove sezone baš nema sreće) doveo je pred publiku omiljenog Džordža Klunija, kao reditelja filma „Suburbikon” koji je rađen prema jednom starijem scenariju braće Koen. I ovo je, na izvestan način, priča o greškama očeva, mada se nikakva druga paralela sa Maozovim filmom ne može povući, osim možda još u činjenici da je i Klunijev film pun bizarnosti, ali takve i jesu „koenovske” storije.

U izmišljenom gradiću zvanom Suburbikon (u smislu – ikona predgrađa), negde kasnih pedesetih godina prošlog veka, mirno žive sve same srećne bele porodice (pripadnici više srednje klase), sve do trenutka dok im se u susedstvo ne useli crni bračni par sa detetom. I to tik preko puta kuće glavnih filmskih junaka: oca Gardnera (Met Dejmon), nepokretne supruge i njene sestre bliznakinje (Džulijen Mor) i dečaka Nikija (Noa Džap), koje će u noći napada stanovnika na crnačku kuću brutalno napasti dva kriminalca... U najkraćem, do kraja filma svi glavni protagonisti su mrtvi, osim crne porodice i belog dečaka Nikija, dok se sa obližnjeg televizora čuje debata o tome kako su za rasni sukob u Suburbikonu „krivi Jevreji i nacisti”. I to je ta vrsta „koenovskog” crnog humora, u zabavnom Klunijevom filmu u kojem on još jednom potvrđuje svoje nesporne rediteljske veštine. I to je još jedan od američkih filmova na Mostri, za sada ne toliko u znaku trke za „Zlatnog lava” koliko trke za Oskara.

Uskoro se holivudska populacija seli iz Venecije za Toronto na festival. Na Lido će se vratiti sunce.