Време за љубав и грешке наших очева

Џејн Фонда (1937) и Роберт Редфорд  (1936) додатну почаст доживели су и специјалном пројекцијом рестаурисане копије филма „Електрични коњаник” Сидније Лумета из 1979. године, у којем су и једно и друго остварили неке од својих најбољих улага, али и партнерстава, не само у глуми већ и у начину како се осваја професионална слобода и чини бекство од сваке врсте конформизма. Нешто слично је о Фонди и Редфорду говорио и фестивалски челник Алберто Барбера, акцентујући управо њихову одлучност и храброст током дуге и плодне каријере. „Џејнин живот је обележен интензивном страшћу у њеној потрази за слободом уз допадљиву и осетљиву великодушност. Понекад политички и друштвени активиста, секс-симбол, писац, феминистичка икона, продуцент и пророк физичке кондиције, али изнад свега изванредно успешна и талентована глумица која је себе довела до незаборавних, контроверзних и хетерогених ликова, демонстрирајући сталну способност да се изнова проналази, а остане истинита према себи”, изјавио је Барбера, подједнако инспирисан и у животопису Роберта Редфорда. Као глумца и редитеља, продуцента, заштитника животне средине, оснивача и душе независног филма и бриљантног експеримента какав је Санденс фестивал...

                                                ***

У време свечане церемоније доделе почасних „лавова”, остатак мокре фестивалске популације испунио је до последњег места дворану Дарсена, у мртвој тишини гледајући „Фокстрот”, тек други играни филм који је после 10 година паузе снимио израелски сценариста и редитељ Самуел Маоз (аутор сада већ култног филма „Либан”, Израелци његово име изговарају као Шмуел). „Фокстрот”, баш као и „Либан” филмови су који сведоче да се Маоз још увек није ослободио ни својих сећања, ни својих (очигледних) траума изазваних његовим учешћем у израелском рату на територији Либана током редовног служења свог (обавезног двогодишњег) војног рока. И „Фокстрот” се дотиче ове теме, додуше не самог рата већ служења војног рока у земљи у којој стално влада нека врста (полу)ратног стања.

„Фокстрот”, иначе филм са структуром наративног триптиха, гледаоца који повремено губи дах прикива за седиште. Сама прича је наизглед бизарна – оцу и мајци у Тел Авиву на врата стана долазе два војника и саопштавају да им је син часно погинуо у акцији. У том првом делу триптиха публика се суочава са читавом скалом могуће родитељске патње све до потпуног заокрета – у питању је грешка, њихов син је жив. Други део филма приказује сву бесмисленост војничких задатака још увек голобрадих момака који ће на рампи усред пустиње грешком побити Палестинце у аутомобилу. Још једна грешка, али она трећа је и најгора. Отац потеже везе како би сина вратио кући, а овај ће током повратка сада стварно погинути, случајно у саобраћајној несрећи. Читав овај низ бизарних догађаја Самуел Маоз користи да би на филмски моћан начин показао како синови плаћају велику цену за учињене грешке и погрешне одлуке својих очева. Синови гину у ратовима и сукобима које су започели, а нису окончали њихови очеви. И историја се понавља. Трагедија за трагедијом из генерације у генерацију. Маозов фокстрот као плес мушкарца са његовом судбином, филозофска парабола која покушава да деконструише овај нејасан концепт назван „судбина”, кроз причу о оцу и сину. Филм је откупљен за приказивање у Србији...

                                               ***

Кишни викенд на Лиду (Холивуд ове сезоне баш нема среће) довео је пред публику омиљеног Џорџа Клунија, као редитеља филма „Субурбикон” који је рађен према једном старијем сценарију браће Коен. И ово је, на известан начин, прича о грешкама очева, мада се никаква друга паралела са Маозовим филмом не може повући, осим можда још у чињеници да је и Клунијев филм пун бизарности, али такве и јесу „коеновске” сторије.

У измишљеном градићу званом Субурбикон (у смислу – икона предграђа), негде касних педесетих година прошлог века, мирно живе све саме срећне беле породице (припадници више средње класе), све до тренутка док им се у суседство не усели црни брачни пар са дететом. И то тик преко пута куће главних филмских јунака: оца Гарднера (Мет Дејмон), непокретне супруге и њене сестре близнакиње (Џулијен Мор) и дечака Никија (Ноа Џап), које ће у ноћи напада становника на црначку кућу брутално напасти два криминалца... У најкраћем, до краја филма сви главни протагонисти су мртви, осим црне породице и белог дечака Никија, док се са оближњег телевизора чује дебата о томе како су за расни сукоб у Субурбикону „криви Јевреји и нацисти”. И то је та врста „коеновског” црног хумора, у забавном Клунијевом филму у којем он још једном потврђује своје неспорне редитељске вештине. И то је још један од америчких филмова на Мостри, за сада не толико у знаку трке за „Златног лава” колико трке за Оскара.

Ускоро се холивудска популација сели из Венеције за Торонто на фестивал. На Лидо ће се вратити сунце.