Mit je u temelju povesti

Bilo da su iskazane rečima, bilo partikularizovane određenim gestovima i pokretima tela, emocije poseduju sopstvenu kulturnu i socijalnu dinamiku, delotvornost i mistiku, posebno vidljivu na planu religiozne osećajnosti.

Kako je srednjovekovni čovek ispoljavao svoje emocije?

Što smo bliži „detinjstvu istorije”, sve je veći uticaj emocija na pojedinačno i kolektivno delovanje, sve je manje primetno očekivanje da se javno ispoljavanje osećanja kontroliše i suzbije. Iako je živeo u svetu koji mu je nametao mnoga ograničenja – od onih u vezi sa njegovim hijerarhijskim mestom u društvu, do normi važećih u privatnom životu – srednjovekovni čovek je svoje emocije ispoljavao na daleko intenzivniji način no što danas čini. Osećanja radosti, straha ili tuge po pravilu su bila praćena jakim spoljašnjim manifestacijama, kao što je uostalom i smrt shvatana kao javan i kolektivan čin. Tek je razvoj moderne države, kako je to pokazao još Norbert Elijas, preko nametanja određenih normi ponašanja, postao glavni dinamički činilac u procesima samooblikovanja pojedinca kroz prilagođavanje tim normama.

Kakav je bio odnos prema prošlosti u srednjovekovnim društvima?

Osećaj proticanja vremena, kao i potreba za ustanovljavanjem ritualnih praksi kao periodičnog obnavljanja sećanja, bitni su činioci koji stvaraju svest o značaju određenog mesta odnosno događaja za zajednicu. Ova su pitanja povezana sa odnosom prema autoritetu i moći – elitama za koje vezujemo kontrolu nad procesom konstruisanja prošlosti u datom društvu. Srednjovekovna društva su funkcionisala u prisnom odnosu prema sopstvenoj prošlosti. Zvanična, kanonizovana sećanja bila su vezana za osnivačke mitove, za narativ „postanja“, za slavne podvige ili pak za legende o svetim mestima. Kolektivno pamćenje, po pravilu, ne počiva na konkretnom sećanju, već pre svega na nekoj vrsti kolektivne saglasnosti, prećutnom konsenzusu unutar zajednice. Ono ostaje blisko vezano za istorijsko jezgro događaja na koji se odnosi, s jedne strane, i na praksu podsećanja (komemoracije), s druge strane.

Postoji li mit o srpskoj srednjovekovnoj prošlosti?

U našoj kulturnoj javnosti brižljivo se neguje specifična negativna konotacija pojma i značenja mita, odnosno mitske svesti kao one koja se suprotstavlja naprednoj, racionalnoj slici istorije. Međutim, kako je napisala Alaida Asman, mit je pored ostalog i utemeljujuća povest; njene reči ukazuju da veza između mitskog i racionalnog nije podložna jednostavnim uopštavanjima. Za Srbe je odlučujuću ulogu u obrazovanju nacije odigralo istorijsko sećanje na zlatno doba srednjovekovne prošlosti, koje je bilo usredsređeno na dinastičke svetitelje iz kuće Nemanjića, posebno na Svetog Simeona i Svetog Savu. Njima se pridružuje mučenički model svetosti oličen u svetom stradalniku knezu Lazaru. Ovo sećanje neminovno je vezano za memoriju stvorenu oko izabranog događaja (junakove smrti na Kosovu polju), sublimiranu kroz proslavljanje njegove iskupljujuće žrtve kao konačne pobede nad smrću.

Gledano iz ugla osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja, znaju li i cene li Srbi svoju istoriju?

I u bivšoj Jugoslaviji i u Srbiji, poslednje decenije su nesumnjivo donele „višak istorije”. Mogli bismo čak reći da je pozivanje na istoriju često devalvirano i kompromitovano, jer je služilo u dnevnopolitičke svrhe. Kada nema dobrog odgovora,  olako se interpretiraju činjenice istrgnute iz konteksta prošlosti. Bilo da je obojeno nazdravičarskim patriotizmom, bilo cinizmom ravnodušne elite, pozivanje na prošlost u oba slučaja je samo prazna floskula. Ovakvo stanje dobrim delom je proizašlo iz svaki put sve pogubnije reforme školskog sistema koji nije zamišljen kako bi dao ono što se tradicionalno smatra dobrim obrazovanjem. Neukim ljudima lako je nametnuti ideale. Ako se nastava srpske istorije svede isključivo na vašarski patriotizam ili na odricanje od identiteta u ime iluzije modernizacije i prosperiteta, mladi ljudi će poverovati da je nacija mrtva, a identitet prazna reč. Uprkos svemu, gledajući naraštaje svojih đaka, ostajem uverena da i dalje opstaje i neprekidno se obnavlja jedna zdrava, žilava supstanca, koja će znati da pronađe sopstveni put – kako u nauci, tako i u javnom životu uopšte.