Ne posmatram život iz mišje rupe
Nova prozna knjiga pre svega pesnikinje Radmile Lazić „Ugrizi život” (Laguna) govori o oneobičenoj svakodnevici, o detaljima koji samo umetniku zapadaju za oko, o lepoti samoće, o drugima koji su lepi, naporni ili smešni u svojim slabostima. O životu koji je sve odjednom, sahrana i provod. Često ovaj pripovedač kratkih proza progovara iz ženske perspektive, ali se preliva i u mišljenje koje je iznad polova. Pre svega je posmatrač, rezoner, laf. Ne boji se da kaže ono što se ne sviđa drugima, da čak zalepi štiklu u lice jednom neučtivom klasiku književnosti, ali ne boji se ni slabosti. „Breme koje nosim, niko mi ne može oduzeti”, kaže glas iz knjige „Ugrizi život”.
Vaša nova knjiga liči na stihove čuvene pesme „My Way”, koja je postala zaštitni znak Frenka Sinatre. Jedan stih pesme kaže: „Grizao sam više nego što sam mogao da progutam”. Da li vam je to blisko, da treba prihvatiti sve pogotke i greške kao deo života i puta?
To je divna pesma. Ipak, oduvek sam bila pomalo stoik, više sam držala do etičkih principa nego do užitaka ili niskih strasti. Nisam tek tako traćila život, pa nemam neki pokajnički odnos prema sopstvenom životu, ili osećanje njegove uzaludne potrošenosti. Iako mi život nije bio baš lagodan, nisam se osećala uskraćenom ili pogođenom više od drugih ljudi. Čini mi se da sam od života uzimala više nego što mi je on nudio, a opet dobila sam više nego što sam očekivala.
Ugristi život, da li to znači vratiti mu istom merom milo za drago ili ga i dalje isprobavati strasno, makar i u mašti?
Ugristi život u ovom slučaju pre je sintagma koja se odnosi na književnost, na književni postupak i obrađivanje životnog materijala u književni. Na pripuštanje života u tekst. Više sam za živo, gotovo naturalističko pripovedanje, bez apstrakcija i tekstualnog iživljavanja. Ne interesuje me mrtvo slovo na papiru. Kao što je govorio Selin, ja hoću da mi realizam propeva. Sve ostalo je golo g….. Naravno, legitimno je i svako drugo tumačenje ove sintagme. Ono za šta ja sigurno nisam jeste da se život posmatra iz mišje rupe. A opet, život nije ni boks-meč jer se začas i nenadano možete naći na podu. Ono što svakako valja znati o životu jeste da vam jednako pripadaju i životne pošasti, a ne samo darovi. Sa tim saznanjem manje ćete poneti gorčine u životu. Jer, život nije što i polje preći, kako reče Pasternak.
U jednom delu citirate Elfride Jelinek koja kaže da ako neko ima sudbinu, onda je to muškarac, a ako sudbina nekoga snađe, onda je to žena... Zašto je to tako?
Svet jeste stvoren po meri muškaraca i oni to obilato koriste sa posisanim majčinim mlekom, to je svaka žena osetila na svojoj koži. No, ne bih da ponavljam sve te floskule ili teorijske postavke o muškom ustrojstvu sveta. Rečenica Elfride Jelinek koju citiram referiše na onaj čuveni Frojdov zaključak: anatomija je sudbina. Elfride je naravno dekodira, kao što su to činile i mnoge druge spisateljice i teoretičarke, od Margaret Mid, Karen Hornaj do Simon de Bovoar, Keti Aker itd. Pa ipak, ja ću na jednom običnom, moguće banalnijem, ali plastičnijem primeru, objasniti šta znači „imati sudbinu” a šta je to kada vas „sudbina zadesi”. Recimo, muškarčeva „sudbina” je da svakodnevno zapišava ve-ce šolju, a ono što „sudbinski zadesi” ženu jeste da svakodnevno briše taj urin oko ve-ce šolje. Od toga pa sve nadalje ima taj odnos, propisani model uloga.
Na mnogo načina kritikujete društvo masovnosti koje guši individualnost i originalnost, čak i želju da se bude sam. Društvo je represivno prema svakoj individualnosti. Ono prepoznaje samo stereotipe i klišee, i po njima pravi zakone kojima kažnjava sve ono što ne može da podvede pod uobičajeno i većinsko. Većina uvek sudi i presuđuje manjini. Masovnost i populizam su potrebni svakoj vlasti kako bi manipulisala, i time skrivala uzurpiranje zakona, korupciju, despotizam, bogaćenje... Svakodnevno busanje u grudi da ste vi pravednik nad pravednicima, da izgiboste radeći za dobrobit „svog” naroda, a da vam neko stalno podmeće klipove, samo su glumatanja da zamaglite stvarnu sliku, ne bi li izbegli odgovornost za neuspešnu politiku
Može li u pogledu razumevanja ženske pozicije u svetu nešto da učini, na primer, Zakon o rodnoj ravnopravnosti, ili je za to razumevanje ipak zadužena umetnost?
Ne može se od umetnosti očekivati da menja ljudske navike i ponašanje, nije to njena svrha. Ako posmatramo malo pragmatičnije umetnost nije široko rasprostranjena, konzumeristička delatnost, ona ne dopire do svih slojeva društva da bi imala veći uticaj. Da je drukčije možda bi se predupredile mnoge društvene devijacije. Nažalost, dešava se i da društvo ne prepozna na vreme ni proročanske knjige kakve su na primer bile Hakslijeva „Vrli novi svet” ili „Orvelova 1984”. To se sada dešava i sa „Sluškinjinom pričom” Margaret Atvud. Ali evo dobre prilike za suprotno, da jedna priča utiče na promenu makar delića stvarnosti. Pročitali ste odlomak iz moje knjige „Zavođenje reda” u kome između ostalog opisujem i način na koji muškarci sede u gradskom prevozu, za razliku od žena koje sede stisnutih kolena, oni su raskomoćeni, sede raskrečenih nogu, zauzimajući još polovinu vašeg sedišta. Ovakav stav simbolički predstavlja i stav muškaraca u životu. No, hoću i drugo da kažem, ne znajući za kampanje koje se uveliko vode u svetu (najpre u Njujorku, a sada i u Madridu, Sijetlu...) pod sloganom „Ne širi se više, molim te”, napisala sam tu priču u kojoj opisujem ovu za nas žene krajnje neprijatnu mušku pozu u gradskom prevozu. Ova moja priča bi mogla da posluži za sličnu kampanju u Beogradu. Lepo bi bilo da se naša premijerka pridruži njenom promovisanju, ako nije zaboravila kako je voziti se u gradskom prevozu, i time dokaže da se osim za povećanje nataliteta bori i za ostala ženska prava.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
