Не посматрам живот из мишје рупе

Угристи живот, да ли то значи вратити му истом мером мило за драго или га и даље испробавати страсно, макар и у машти?

Угристи живот у овом случају пре је синтагма која се односи на књижевност, на књижевни поступак и обрађивање животног материјала у књижевни. На припуштање живота у текст. Више сам за живо, готово натуралистичко приповедање, без апстракција и текстуалног иживљавања. Не интересује ме мртво слово на папиру. Као што је говорио Селин, ја хоћу да ми реализам пропева. Све остало је голо г….. Наравно, легитимно је и свако друго тумачење ове синтагме. Оно за шта ја сигурно нисам јесте да се живот посматра из мишје рупе. А опет, живот није ни бокс-меч јер се зачас и ненадано можете наћи на поду. Оно што свакако ваља знати о животу јесте да вам једнако припадају и животне пошасти, а не само дарови. Са тим сазнањем мање ћете понети горчине у животу. Јер, живот није што и поље прећи, како рече Пастернак.

У једном делу цитирате Елфриде Јелинек која каже да ако неко има судбину, онда је то мушкарац, а ако судбина некога снађе, онда је то жена... Зашто је то тако?

Свет јесте створен по мери мушкараца и они то обилато користе са посисаним мајчиним млеком, то је свака жена осетила на својој кожи. Но, не бих да понављам све те флоскуле или теоријске поставке о мушком устројству света. Реченица Елфриде Јелинек коју цитирам реферише на онај чувени Фројдов закључак: анатомија је судбина. Елфриде је наравно декодира, као што су то чиниле и многе друге списатељице и теоретичарке, од Маргарет Мид, Карен Хорнај до Симон де Бовоар, Кети Акер итд. Па ипак, ја ћу на једном обичном, могуће баналнијем, али пластичнијем примеру, објаснити шта значи „имати судбину” а шта је то када вас „судбина задеси”. Рецимо, мушкарчева „судбина” је да свакодневно запишава ве-це шољу, а оно што „судбински задеси” жену јесте да свакодневно брише тај урин око ве-це шоље. Од тога па све надаље има тај однос, прописани модел улога.

На много начина критикујете друштво масовности које гуши индивидуалност и оригиналност, чак и жељу да се буде сам. Друштво је репресивно према свакој индивидуалности. Оно препознаје само стереотипе и клишее, и по њима прави законе којима кажњава све оно што не може да подведе под уобичајено и већинско. Већина увек суди и пресуђује мањини. Масовност и популизам су потребни свакој власти како би манипулисала, и тиме скривала узурпирање закона, корупцију, деспотизам, богаћење... Свакодневно бусање у груди да сте ви праведник над праведницима, да изгибосте радећи за добробит „свог” народа, а да вам неко стално подмеће клипове, само су глуматања да замаглите стварну слику, не би ли избегли одговорност за неуспешну политику

Може ли у погледу разумевања женске позиције у свету нешто да учини, на пример, Закон о родној равноправности, или је за то разумевање ипак задужена уметност?

Не може се од уметности очекивати да мења људске навике и понашање, није то њена сврха. Ако посматрамо мало прагматичније уметност није широко распрострањена, конзумеристичка делатност, она не допире до свих слојева друштва да би имала већи утицај. Да је друкчије можда би се предупредиле многе друштвене девијације. Нажалост, дешава се и да друштво не препозна на време ни пророчанске књиге какве су на пример биле Хакслијева „Врли нови свет” или „Орвелова 1984”. То се сада дешава и са „Слушкињином причом” Маргарет Атвуд. Али ево добре прилике за супротно, да једна прича утиче на промену макар делића стварности. Прочитали сте одломак из моје књиге „Завођење реда” у коме између осталог описујем и начин на који мушкарци седе у градском превозу, за разлику од жена које седе стиснутих колена, они су раскомоћени, седе раскречених ногу, заузимајући још половину вашег седишта. Овакав став симболички представља и став мушкараца у животу. Но, хоћу и друго да кажем, не знајући за кампање које се увелико воде у свету (најпре у Њујорку, а сада и у Мадриду, Сијетлу...) под слоганом „Не шири се више, молим те”, написала сам ту причу у којој описујем ову за нас жене крајње непријатну мушку позу у градском превозу. Ова моја прича би могла да послужи за сличну кампању у Београду. Лепо би било да се наша премијерка придружи њеном промовисању, ако није заборавила како је возити се у градском превозу, и тиме докаже да се осим за повећање наталитета бори и за остала женска права.