Zakon nužde

U svlačionicama u kojim se radnici presvlače po dolasku u fabriku i pred odlazak s posla, kažu u „Olimpiasu”, nalaze se njihove lične stvari i garderoba, i sve to mora da se čuva u zatvorenom i prostoru koji mora da bude bezbedan i pod stalnim nadzorom. Dodaju da postoje određeni radnici koji čuvaju svlačionice, brinu o ostavljenim stvarima i imaju obavezu da paze na toalete, ali i da uvek budu „dostupni zaposlenima”. U fabrici, međutim, ne preciziraju koliko je ključeva od toaleta kod obezbeđenja i na raspolaganju radnicima.

Tekstilni radnici u „Olimpiasu” tvrde da do ključ(ev)a nikako ne mogu da dođu izuzev u vreme pauze i da su sve ostalo vreme „na muci”, a često, kako ističu, „i u velikoj nevolji” jer one koji su zaduženi za bezbednost svlačionica i s ključevima toaleta ne mogu nigde da nađu. Poštuju i cene zaposleni činjenicu da se u firmi brinu o zaštiti njihovih stvari, ali i pitaju šta i kako da rade u slučaju nužde!

Na ove navode radnika u „Olimpiasu”odgovaraju da su na oglasnoj tabli fabrike uvek istaknuta imena „dežurnih” s ključevima za toalete, na šta zaposleni odgovaraju da u slučaju nužde nemaju baš toliko vremena da iz proizvodnih pogona i na velikom prostoru jure do oglasne table kako bi saznali ime onoga kod koga je ključ i kako bi ga pronašli da otvori toalet...

Upravo zbog muke i nevolje radnici su zatražili pomoć od inspekcijskih organa. Zanimljivo je da su inspektori rada obišli „Olimpias” i posle toga doneli zaključak „da italijanska fabrika zaključavanjem toaleta za radnike ne krši nijedan srpski zakon ili propis”. Inspekcija rada je objasnila „da zakon obavezuje poslodavca da obezbedi toalete za zaposlene”, ali posebno i „da nigde nije napisano da toaleti moraju da budu otključani”.

Na zaključak inspektora rada Federiko Sartor je samo dodao „da je time dokazano da ’Olimpias’ striktno poštuje sve domaće zakone i radne procedure, da deluje fer i transparentno i u skladu sa propisima u Srbiji”, što bi trebalo da znači i da problem oko korišćenja toaleta u fabrici, odnosno u slučaju male ili velike nužde radnika u radno vreme, mimo pauza od pola sata, i ne postoji.

Posle svega radnici su došli na ideju da započnu s treninzima – formiraće dve grupe: jedna će trenirati svoje organizme da trpe i savladaju nagon nužde do pauze i posle pauze, a druga će vežbati trčanje kako bi fizički bili spremni da jure čuvare ključeva od toaleta po fabrici kako bi pomogli zaposlenima iz prve grupe koji ne budu uspeli toliko da utreniraju svoje organizme da trpe...

Jer, nužda je nužda. I mala i velika.