Filozofija Džeka Praudija

Svet­sko pr­ven­stvo u fud­ba­lu, ko­je iz­gle­da ovo­ga pu­ta ne­će pr­o­ći bez nas, tek što ni­je po­če­lo, a u Sr­bi­ji se i da­lje igra­ju utak­mi­ce sa pra­znim tri­bi­na­ma kao ka­znom zbog hu­li­gan­stva. 

Bez­raz­lo­žno na­si­lje ko­je na­vi­ja­či pr­o­po­ve­da­ju ni­je me­đu­tim srp­ska iz­mi­šljo­ti­na. 

Isto­ri­ja fud­ba­la je i isto­ri­ja na­si­lja. 

Raz­li­ka se me­đu­tim na­la­zi u či­nje­ni­ci da su raz­vi­je­ni­je ze­mlje taj pr­o­blem – re­ši­le.

***

„Oni će do­ći sab­ve­jom, ko­li­ma i pe­ške, su­prot­sta­vi­će­mo se na­šom elit­nom ko­njič­kom je­di­ni­com, na če­lu će bi­ti Džek Pra­u­di, če­ka­mo ih, če­ka­mo na­še ne­pri­ja­te­lje.”

Ova­ko se ko­njič­koj bri­ga­di, spe­ci­jal­noj je­di­ni­ci za bor­bu pr­o­tiv na­vi­ja­ča, obra­tio ko­man­dir u ra­no pre pod­ne u pr­lja­vom pred­gra­đu Man­če­ste­ra. Na­vi­ja­či su da­kle ne­pri­ja­te­lji, a Džek Pra­u­di je konj ko­ji kao naj­bo­lji no­si ime po pr­vom pot­ki­va­ču je­di­ni­ce.

Meč Man­če­ster ju­naj­te­da i Ro­me oce­njen je oce­nom C +, što zna­či da je u pi­ta­nju ma­ni­fe­sta­ci­ja vi­so­kog ri­zi­ka. Za en­gle­sku po­li­ci­ju na­vi­ja­či ni­su na­vi­ja­či, to su lju­di ko­ji že­le da po­vre­de dru­ge lju­de...

***

Po­čet­kom dva­de­se­tog ve­ka no­go­met po­sta­je naj­va­žni­ja spo­red­na stvar na sve­tu. Mno­gim lju­di­ma Evro­pe i Ju­žne Ame­ri­ke i naj­va­žni­ja. A ka­da je ne­što naj­va­žni­je ono sa so­bom no­si in­te­re­se, emo­ci­je, ali i na­si­lje. 

Kraj pr­o­šlog ve­ka do­če­kan je u ogo­lje­nom na­si­lju na­vi­ja­ča. Evro­pa je svo­je us­pe­la da re­la­tiv­no do­ve­de u red, kod nas se to tek po­ku­ša­va. Oda­tle i ono­mad ne­spo­ra­zu­mi oko „Prav­de za Uro­ša”. Za na­vi­ja­če on je mo­mak ko­ji je do­šao da na­vi­ja za svoj tim i da se za­ba­vi, za dr­ža­vu on je ubi­ca u po­ku­ša­ju. 

Epi­log je on­da oče­ki­van i re­a­lan.

A ka­da je u stva­ri za­ba­va po­če­la?

***

Pr­vi ne­re­di po­či­nju da se po­ja­vlju­ju od­mah po na­stan­ku no­go­me­ta. Po­čet­kom 14. ve­ka en­gle­ski se­lja­ci ga­đa­li su pr­o­tiv­ni­ke svinj­skim be­ši­ka­ma, pa je vlast re­a­go­va­la. Ta­ko je to išlo sa me­ka­nim ma­te­ri­ja­lom sve ne­gde do 19. ve­ka ka­da je glav­ni hit po­stao ka­me­no­va­nje pr­o­tiv­nič­kih igra­ča. 

Po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta mla­di su svo­je fru­stra­ci­je po­če­li da re­ša­va­ju pe­sni­ca­ma i mot­ka­ma i ta­da mo­že­mo go­vo­ri­ti o pr­o­cva­tu na­vi­jač­kih ne­re­da ko­ji se pr­o­ši­rio i na Ju­žnu Ame­ri­ku.

Ta­mo ni­je bi­lo ve­će fr­ke, a on­da je 1964. u Pe­ruu na utak­mi­ci iz­me­đu do­ma­ći­na i Argen­ti­ne po­gi­nu­lo tri­sta, a po­vre­đe­no pet­sto lju­di!

***

Svet se pre­pao, ali bi­lo je ka­sno. Duh sa na­vi­jač­kom ba­ti­nom na­me­sto za­sta­ve već je na­pu­stio bo­cu. Ali je ni­je is­pu­štao iz ru­ku. Pre­ma po­da­ci­ma ne­mač­ke po­li­ci­je, od sto uhap­še­nih na­vi­ja­ča uvek je oko osam­de­set bi­lo u vid­no al­ko­ho­li­sa­nom sta­nju. Što ni­je is­klju­či­lo upo­tre­bu la­kih dr­o­ga. Pri­li­kom hap­še­nja kod svih su pr­o­na­đe­ne i slič­ne, ma­le su­me nov­ca, upa­dlji­vo iste i upa­dlji­vo u istim apo­e­ni­ma, te su se ja­vi­le sum­nje u orga­ni­zo­va­nje na­vi­ja­ča i nji­ho­vo pot­pla­ći­va­nje od stra­ne klu­bo­va. Iz tog vre­me­na da­ti­ra i ta jav­na taj­na ko­ju i klu­bo­vi i na­vi­ja­či de­man­tu­ju – a to je da ovi pr­vi pod­mi­ću­ju vo­đe na­vi­ja­ča, uno­se ne­do­zvo­lje­na sred­stva za ak­ci­ju na sta­di­o­ne, pla­ća­ju avi­on­ske i osta­le kar­te, da­ju na­vi­ja­či­ma pr­o­sto­ri­je i dru­ge be­ne­fi­ci­je. 

Sva­ki is­kre­ni tre­ner će vam re­ći da se pla­ši na­vi­jač­kog su­da vi­še ne­go pred­sed­ni­ka klu­ba.

***

Kad je reč o na­si­lju, En­gle­zi su po­sta­vi­li te­me­lje po­na­ša­nja za sve na­vi­jač­ke gru­pe u sve­tu iako ni­ka­da ni­su iza­zva­li pra­vi rat kao što se to de­si­lo 1969. go­di­ne Sal­va­do­ru i Hon­du­ra­su po­sle kva­li­fi­ka­ci­ja za Svet­sko pr­ven­stvo ka­da su go­sti iz Hon­du­ra­sa po­sle tu­če na sta­di­o­nu spa­li­li glav­ni grad, ubi­ja­li i si­lo­va­li. Rat je tra­jao šest da­na i ni­ka­da ni­je sa­op­šten br­oj žr­ta­va, ali se pr­o­ce­nju­je na hi­lja­de, a pot­pu­ni di­plo­mat­ski od­no­si us­po­sta­vlje­ni su tek 2006.

Da­kle, mo­der­nim ne­re­di­ma še­zde­se­tih ni­je se pri­da­va­lo mno­go pa­žnje te su se orga­ni­za­ci­je na­vi­ja­ča raz­vi­ja­le, ja­ča­le i pu­sti­le skin­hed­se u svo­je re­do­ve.

Do 1970. svi su en­gle­ski  klu­bo­vi ima­li orga­ni­zo­va­ne na­vi­jač­ke gru­pe, ali pra­vi cir­kus je kre­nuo 1973. ka­da je Man­če­ster za­vr­šio u dru­goj li­gi pa su nje­go­vi na­vi­ja­či po­če­li da pra­ve ha­os na svim sle­de­ćim utak­mi­ca­ma, što je do­ve­lo do smr­ti jed­nog na­vi­ja­ča i po­vre­de dru­gih. Ta­da je iz­mi­šljen ka­vez za na­vi­ja­če.

***

Kra­jem 1985. na­vi­ja­či su de­mo­li­ra­li grad Lu­ton, a iste go­di­ne u Bel­gi­ji u tu­či na­vi­ja­ča Li­ver­pu­la i Ju­ven­tu­sa po­gi­nu­lo je 39 Ju­ven­tu­so­vih na­vi­ja­ča...

„Ne­ma re­či, ne­ma mo­gu­ćeg oprav­da­nja. Kri­vi­ca je u pot­pu­no­sti en­gle­ska”, re­kla je Če­lič­na le­di i kre­nu­la u ob­ra­čun sa hu­li­ga­ni­zmom. Ta­čer­ka i kra­lji­ca Eli­za­be­ta Dru­ga po­sla­le su for­mal­na iz­vi­nje­nja vla­da­ma i na­ro­du Bel­gi­je i Ita­li­je. Le­gen­dar­ni Bo­bi Čarl­ton re­kao je da se te no­ći sti­deo to­ga što je Bri­ta­nac. Po­li­ci­ja je ko­nač­no po­hap­si­la mno­ge vo­đe hu­li­gan­skih ban­di. Do­ba hu­li­ga­ni­zma za­vr­še­no je na isti na­čin na ko­ji je po­če­lo – di­rekt­nim TV pre­no­som.

Vla­da Bel­gi­je je 30. ma­ja za­bra­ni­la bri­tan­skim klu­bo­vi­ma na­stup na svo­joj te­ri­to­ri­ji, a en­gle­ska FA sle­de­ćeg da­na po­vu­kla je klu­bo­ve iz evrop­skih tak­mi­če­nja na go­di­nu da­na. Ne­za­do­volj­ni ti­me čel­ni­ci UEFA su 2. ju­na pr­o­gla­si­li su­spen­zi­ju En­gle­za na neo­d­re­đe­no vre­me, a FI­FA je če­ti­ri da­na ka­sni­je za­bra­nu pr­o­ši­ri­la na sve me­če­ve en­gle­skih klu­bo­va sa stran­ci­ma. Tri­na­e­stog ju­na FI­FA je za­bra­nu po­no­vo pr­o­ši­ri­la, sa­da i na pri­ja­telj­ske me­če­ve, a još se­dam da­na ka­sni­je Li­ver­pu­lu je od­re­đe­na ka­zna od tri do­dat­ne go­di­ne, od tre­nut­ka ka­da se osta­li En­gle­zi vra­te u evro­tak­mi­če­nja. Za­ko­ni do­ne­ti po­sle tra­ge­di­ja u Bred­for­du i Bri­se­lu, a po­seb­no po­sle Hil­zbo­roa ’89, me­nja­li su struk­tu­ru pu­bli­ke, ali i imidž fud­ba­la, ko­ji vi­še ne­će bi­ti sa­mo sport. 

Bel­gij­ski par­la­ment for­mi­rao je ko­mi­si­ju dan po­sle tra­ge­di­je, a ona je već sle­de­ćeg da­na utvr­di­la niz gre­ša­ka u pri­pre­mi utak­mi­ce. Za­klju­čak je do­net 6. ju­la, a gla­sio je: vla­da, ru­ko­vod­stvo po­li­ci­je i fud­bal­skog sa­ve­za ima­ju udeo u kri­vi­ci za tra­ge­di­ju. Vla­da Bel­gi­je pa­la je zbog Hej­se­la.

***

Če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je u Še­fil­du pri­li­kom stam­pe­da, 96 Li­ver­pu­lo­vih na­vi­ja­ča je po­gi­nu­lo. 

Ča­ša se pre­li­la kao te­ren mr­tvim te­li­ma. 

Po­sle to­ga do­ne­to je niz stro­gih za­ko­na ko­jim su en­gle­ski na­vi­ja­či sta­vlje­ni pod kon­tro­lu.

Od ta­da ako na­vi­jač sa­mo za­ko­ra­či na tra­vu, ide pet go­di­na u za­tvor. 

Ni­je pr­o­šlo me­sec da­na, a za ka­ve­zi­ma vi­še ni­je bi­lo po­tre­be...