Živimo u zastrašujućem vremenu

Tokom vremena ova predstava se menjala zbog toga što se u njoj improvizuje, i što se i mi kao ljudi menjamo. Pred nama se otvaraju nove mogućnosti i ono što nam je već dosadilo izostavljamo. Ali, srž komada ostaje ista: dvojica glumaca istovremeno jedan drugom postavljaju pitanja, svakojaka, od banalnih i opšte poznatih do filozofskih i onih ličnih, anegdotskih. Sviđa nam se to što tokom šest časova izvođenja ove predstave ima dovoljno vremena da se glumci „otkače”, pričaju, izgube pojam o vremenu. Dužina trajanja unosi kvalitet komedije, apsurdnog, ali i intimnosti. Prestajete da izvodite svoje glumačke trikove. Na kraju svi postajete deo nečeg zajedničkog, skupa sa publikom, i to na mnogo jednostavniji, neposredniji i prisniji način.

Čime obrazlažete dugovečnost predstave „Kvizula!” budući da joj se gledaoci rado vraćaju i pored toga što su danas suočeni sa nedostatkom vremena?

Način na koji strukturišemo duge komade donekle podstiče zavisnost. U komadu „Kvizula!” uvek sledi još jedno pitanje, pa još jedan odgovor, te ljudi i nesvesno bivaju uvučeni u sve to. Ton i teritorija predstave sve vreme veoma su promenljivi, od intimno ličnih tema do politike, od nauke do ogovaranja i krajnje apsurdnog, zato smatram da ljudi zaista žele da ostanu duže i sve to dokuče, da uđu u srž stvari. Tlo im neprestano izmiče i mislim da to pobuđuje njihovu radoznalost. Dugotrajan rad takođe otvara zaista zanimljiv prostor za publiku, rekao bih. Zajedno ste drugačiji, drugačije posmatrate i razmišljate u tom čudnom intimnom prostoru koji ovaj komad stvara. Mislim da ljudi žude za tim, a i sami izvođači što-šta otkrivaju o sebi kroz rad na predstavi. Vremenom bivaju zamoreni, pod pritiskom, uvek moraju da improvizuju, da donose odluke na način koji iziskuje više od glume. U kontaktu koji ostvaruju ima izvesne neposrednosti i istinitosti, uprkos, ili upravo zbog, apsurdnosti situacije.

Šta se, zapravo, krije iza naslova „Kvizula!”?

Naziv potiče od reči „Kviz” kojoj je ubačen egzotičan završetak „ula!” kao bonus! Razgovarali smo da treba da zvuči kao naslov nekakvog jako lošeg televizijskog šou programa, čiji učesnici pokušavaju da ga učine uzbudljivijim ovakvom jezičkom doskočicom: uvrnutom, „egzotičnom”, tajanstvenom. Naravno da je naša predstava mnogo prizemnija. Sviđa nam se pomisao da ovaj komad, kao i mnoga druga naša dela, počiva na razvalinama nekog drugog šoua. Na razvalinama neke druge zamisli. Imate izvođače klovnovski našminkanih lica, ali odevenih u dronjke, koji sede usred kruga sačinjenog od običnih sijalica. Možete pomisliti da je to jednom bio veliki šou sa mnogo glupiranja, svetiljki koje vise sa plafona, a umesto svega imamo dva klovna koji sede, propituju se i odgovaraju jedan drugom na pitanja.

Uporedo sa pozorišnim angažmanom bavite se i pisanjem. Šta je u fokusu vašeg umetničkog izraza?

Mnogo se bavim tekstom u različitim oblicima, u performansu, prozi i vizuelnoj umetnosti. Fascinira me to što je jezik dobro sredstvo za stvaranje slika i ideja. Dovoljno je samo nekoliko reči da biste započeli nešto i, čini se, što je tekst više nedovršen, to više naprežemo vijuge kako bismo ga dovršili pomoću svoje imaginacije. Pretpostavljam da bi se moglo reći kako me interesuje da istražujem načine na koje stupamo u interakciju s jezikom, i načine na koje jezik utiče na nas. Čuvam beležnicu u kojoj skiciram sve oblike mog dela. Često na samom početku rada počinjem da pretražujem svoju beležnicu. Ta sveska je svojevrsna arhiva jezičkih fragmenata, od pojedinačnih reči do čitavih stranica odlomaka, koji mi se čine fascinantnim ili intrigantnim iz svih mogućih razloga.

Zanima me upravo ta vrsta beskonačnosti, poroznosti ili nedovršenosti, što znači da moja dela crpu značenja i pitanja u dijalogu sa stvarima oko njih, kao i od posmatrača. Imam običaj da kažem kako u „Kvizuli!” postoje dve paralelne predstave. To su, naravno, odgovori koje sami glumci glasno izgovaraju, ali ujedno mislim da u publici svako ponaosob sebi odgovara na njih, pitajući se šta će glumci reći i unapred zamišljajući njihove odgovore.

Za mene komično i ozbiljno idu jedno s drugim, oni nisu suprotnost, već su duboko isprepleteni. Ovaj komad se odlikuje razigranošću – razigranošću ideja i onom koja se ogleda u odnosu prema jeziku. Ono na čemu često insistiram zapravo je slavljenje različitih vidova tih protivurečnih ili jezičkih iskliznuća. Ali, čak i kada je osnova mog rada komična, uvek tragam za ozbiljnijim sadržajem.

Kako gledate na našu stvarnost i globalne tokove uopšte?

Živimo u zastrašujućem vremenu. Isprepletane kombinacije ekonomske krize, nemaštine, globalnog zagrevanja, oživljavanja krajnje desničarskih politika, evropskog problema s migracijama, rasizma, ksenofobije... sve to znači da nam predstoje okrutna i teška vremena, kako kad je reč o individualnim slobodama i pravima, tako i o planeti. Ludilo dobrog dela tekućeg političkog diskursa i vođstva nimalo ne poboljšava situaciju – u celom svetu. Naravno da i kod kuće imamo sopstveno depresivno ludilo s Mejovom i Bregzitom!