Живимо у застрашујућем времену

Током времена ова представа се мењала због тога што се у њој импровизује, и што се и ми као људи мењамо. Пред нама се отварају нове могућности и оно што нам је већ досадило изостављамо. Али, срж комада остаје иста: двојица глумаца истовремено један другом постављају питања, свакојака, од баналних и опште познатих до филозофских и оних личних, анегдотских. Свиђа нам се то што током шест часова извођења ове представе има довољно времена да сe глумци „откаче”, причају, изгубе појам о времену. Дужина трајања уноси квалитет комедије, апсурдног, али и интимности. Престајете да изводите своје глумачке трикове. На крају сви постајете део нечег заједничког, скупа сa публиком, и то на много једноставнији, непосреднији и приснији начин.

Чиме образлажете дуговечност представе „Квизула!” будући да јој се гледаоци радо враћају и поред тога што су данас суочени са недостатком времена?

Начин на који структуришемо дуге комаде донекле подстиче зависност. У комаду „Квизула!” увек следи још једно питање, па још један одговор, те људи и несвесно бивају увучени у све то. Тон и територија представе све време веома су променљиви, од интимно личних тема до политике, од науке до оговарања и крајње апсурдног, зато сматрам да људи заиста желе да остану дуже и све то докуче, да уђу у срж ствари. Тло им непрестано измиче и мислим да то побуђује њихову радозналост. Дуготрајан рад такође отвара заиста занимљив простор за публику, рекао бих. Заједно сте другачији, другачије посматрате и размишљате у том чудном интимном простору који овај комад ствара. Мислим да људи жуде за тим, а и сами извођачи што-шта откривају о себи кроз рад на представи. Временом бивају заморени, под притиском, увек морају да импровизују, да доносе одлуке на начин који изискује више од глуме. У контакту који остварују има извесне непосредности и истинитости, упркос, или управо због, апсурдности ситуације.

Шта се, заправо, крије иза наслова „Квизула!”?

Назив потиче од речи „Квиз” којој је убачен егзотичан завршетак „ула!” као бонус! Разговарали смо да треба да звучи као наслов некаквог јако лошег телевизијског шоу програма, чији учесници покушавају да га учине узбудљивијим оваквом језичком доскочицом: уврнутом, „егзотичном”, тајанственом. Наравно да је наша представа много приземнија. Свиђа нам се помисао да овај комад, као и многа друга наша дела, почива на развалинама неког другог шоуа. На развалинама неке друге замисли. Имате извођаче кловновски нашминканих лица, али одевених у дроњке, који седе усред круга сачињеног од обичних сијалица. Можете помислити да је то једном био велики шоу са много глупирања, светиљки које висе са плафона, а уместо свега имамо два кловна који седе, пропитују се и одговарају један другом на питања.

Упоредо са позоришним ангажманом бавите се и писањем. Шта је у фокусу вашег уметничког израза?

Много се бавим текстом у различитим облицима, у перформансу, прози и визуелној уметности. Фасцинира ме то што је језик добро средство за стварање слика и идеја. Довољно је само неколико речи да бисте започели нешто и, чини се, што је текст више недовршен, то више напрежемо вијуге како бисмо га довршили помоћу своје имагинације. Претпостављам да би се могло рећи како ме интересује да истражујем начине на које ступамо у интеракцију с језиком, и начине на које језик утиче на нас. Чувам бележницу у којој скицирам све облике мог дела. Често на самом почетку рада почињем да претражујем своју бележницу. Та свеска је својеврсна архива језичких фрагмената, од појединачних речи до читавих страница одломака, који ми се чине фасцинантним или интригантним из свих могућих разлога.

Занима ме управо та врста бесконачности, порозности или недовршености, што значи да моја дела црпу значења и питања у дијалогу са стварима око њих, као и од посматрача. Имам обичај да кажем како у „Квизули!” постоје две паралелне представе. То су, наравно, одговори које сами глумци гласно изговарају, али уједно мислим да у публици свако понаособ себи одговара на њих, питајући се шта ће глумци рећи и унапред замишљајући њихове одговоре.

За мене комично и озбиљно иду једно с другим, они нису супротност, већ су дубоко испреплетени. Овај комад се одликује разиграношћу – разиграношћу идеја и оном која се огледа у односу према језику. Оно на чему често инсистирам заправо је слављење различитих видова тих противуречних или језичких исклизнућа. Али, чак и када је основа мог рада комична, увек трагам за озбиљнијим садржајем.

Како гледате на нашу стварност и глобалне токове уопште?

Живимо у застрашујућем времену. Испреплетане комбинације економске кризе, немаштине, глобалног загревања, оживљавања крајње десничарских политика, европског проблема с миграцијама, расизма, ксенофобије... све то значи да нам предстоје окрутна и тешка времена, како кад је реч о индивидуалним слободама и правима, тако и о планети. Лудило доброг дела текућег политичког дискурса и вођства нимало не побољшава ситуацију – у целом свету. Наравно да и код куће имамо сопствено депресивно лудило с Мејовом и Брегзитом!