Ugrožena i Pančićeva omorika

S obzirom na to da je pošumljavanje, rečima struke, najjeftiniji, najjednostavniji i najefikasniji način da se ublaže klimatske promene, ministar zaštite životne sredine Goran Trivan je tokom susreta sa šefom delegacije Evropske unije u Srbiji Semom Fabricijem naglasio da će to biti jedan od prioriteta za finansiranje.

– Sadašnje pošumljavanje je na nivou dve do tri hiljade hektara godišnje, što je jednako površini šuma koja se u proseku uništi požarima, čime je obezbeđena prosta reprodukcija na nivou države – ocenjuje prof. dr Medarević i podseća da je pošumljenost Srbije zvanično oko 29 odsto, što nije ni trećina teritorije. Zato nam je svako zdravo stablo dragoceno, a pošumljavanje neophodno, naročito u gradskim i prigradskim sredinama.

U literaturi se sreće više od 170 teorija koje objašnjavaju kako i zašto šume propadaju. Od milion pomenutih činjenica, brojki, pretpostavki, štetno dejstvo ozona ispoljava se negativno na ćelijsku membranu biljnih tkiva (prvenstveno četina). Suša, koja ugrožava šume smrče, zagađen vazduh, kisele kiše, kao i proces zakiseljavanja zemljišta, jesu faktori koji, uz klimatske promene, mogu imati za posledicu ozbiljno pogoršanje stanja šumskih ekosistema. Sve je više istraživanja koja pojavu nekih uticaja koji dovode do sušenja drveća pripisuju aktivnostima Sunca.

Propadanju šuma, po rečima prof. dr Medarevića, doprinose i greške čoveka – prilikom pošumljavanja, gajenja i njihovog korišćenja. Naročito su ugrožene vrste unete na „tuđa” staništa u gradskim sredinama, koje trpe dodatne stresove, što zbog zagađenog vazduha, što od sabijenog zemljišta. A tek četinarske kulture podizane na staništima lišćara… Hrast kitnjak, recimo, ne podnosi klimatske ekstreme, a niko na to ne obraća pažnju. Pančićeva omorika, čije su sušenje stručnjaci tokom 2013. i 2014. godine beležili na gotovo svim lokalitetima u NP „Tara”, i divlji kesten, kao endemiti Balkanskog poluostrva, dodatno su ugroženi sužavanjem areala i padom genetičke raznovrsnosti.

– Već sada se govori o enormnom sušenju smrče u Evropi, posebno centralnoj, belog jasena u SR Nemačkoj – primećuje profesor i dodaje da je sušenje smrče trenutno primetno i u našem okruženju, i u tom smislu su vrlo dramatični izveštaji sa Romanijske visoravni u Republici Srpskoj.

Zasadi četinara ugroženi su u čitavoj Srbiji, dodaje naš sagovornik i ističe prvenstveno smrču, jelu, beli i crni bor, borovac i duglaziju. Na Goču su 2013. godine počele da se suše bukve, kao odgovor na izrazito toplo proleće u vreme početka listanja. Za dodatne negativne efekte kriv je led, koji je 2014. godine u istočnoj Srbiji izazvao takozvane ledolome na oko 56.000 hektara. Fiziološki oslabljena stabla danas su vrlo ugrožena gljivama i insektima. A onda, na sve to, i podsećanje da su u periodu od 2005. do 2014. u šumskim područjima kojima gazduje JP „Srbijašume” zabeležena 843 šumska požara.

Sa terena iz šumskih područja istočne Srbije, po izveštajima stručnjaka, može se očekivati najezda gubara, čiji su efekti surovi i očigledni, posebno u bukovim i hrastovim šuma, na površini od 150.000 hektara.

Pošumljavanje goleti obezbeđuje nam „tlo pod nogama”, jer tamo gde drveće pusti korenje, bujica nema priliku da odnese zemlju. Podizanje šume u pojedinim regionima je važno i zbog toga što bi šuma mogla da zaštiti izvorišta pitke vode od štetnih uticaja. Jedan hektar šume godišnje u proseku veže 15 tona ugljen-dioksida, oslobodi 11 tona kiseonika i filtrira 50 do 70 tona prašine. Međutim, troškovi podizanja novih šuma iznose, u proseku, od 1.500 do 2.000 evra po hektaru, a nega i zaštita u prvih pet do deset godina košta bar dvostruko. Zato je odluka ministra Trivana da finansira pošumljavanje od izuzetnog značaja.

U borbi za veću šumovitost Srbije (dugoročno na 41,4 odsto) Ministarstvo pravde je 2014. godine pokrenulo akciju „Jedno drvo za jednog ratnika”, tokom obeležavanja 100 godina od početka Prvog svetskog rata. Do sada je u okviru ovog projekta na lokalitetima širom Srbije zasađeno više od 820.000 sadnica četinara i lišćara. Radove na pošumljavanju izvodila su osuđena lica, zaposleni u JP „Srbijašume”, studenti Šumarskog fakulteta u Beogradu... Planirano je da projekat traje do 2018. godine, do kada je predviđeno da se posadi 1.300.000 stabala, koliko je Srbija izgubila stanovnika u Velikom ratu. Neki od lokaliteta gde je sađeno su planina Kučaj, Timočke šume, Cer, Maljen, Golija...