Ljubav u doba terora

U „Potapanju” dotakli ste se i aktuelnu temu džihadizma?

Da, a ta tema se nije nametnula samo kroz književni predložak, već i kroz neka moja razmišljanja o tome kako se ovaj problem delimično stvorio i zbog ogromnog disbalansa između bogatih i siromašnih. Stvorili smo ovog monstruma objavljujući rat protiv terora, s čime su džihadisti dobili upravo ono što su i hteli.

Ova filmska priča ima geopolitičku širinu, istražuje pitanja i političkog i verskog radikalizma?

Ukoliko pogledamo unazad, zaista se može reći da je takozvani rat protiv terora značajno podstakao terorizam. Ukoliko bismo sav novac koji je ulagan u rat u Iraku, Avganistanu, Siriji dali u infrastrukturu u ovim zemljama, tamo ne bi bilo nijednog teroriste. Tući teroriste njihovim oružjem je besmisleno i nedelotvorno. To ih samo čini jačim. S druge strane, naša civilizacija je puna terora. Hrišćani su pre nekih pet stotina godina spaljivali ljude na lomači i to je isto terorizam. Dovoljno je vratiti se u dvadeseti vek pa razmisliti o terorizmu koji su činili nacisti.

Vi sva ta pitanja postavljate u filmu?

Filmski umetnici i jesu tu da postavljaju pitanja. Nekako i dalje verujem da film može da pomogne ljudima da razumeju naše zajedničko čovečanstvo. Nikada nisam bio toliko naivan da poverujem kako film može da menja svet, jer on to ne može. Ali, da ljudima može da pomogne u boljem razumevanju okolnosti u kojima žive i da bolje razumeju one koji su drugačijih političkih, životnih ili verskih opredeljenja od njih samih, to sigurno može. Vidite, mi stalno pričamo o stvarima koje su hitne, kao što je recimo stanje planete ili ta naša čudna ljudska želja da odemo do zvezda, a još uvek ne znamo šta sve ima tamo u okeanima. Uz to, imamo i taj gorući sukob s radikalnim islamom, bezuspešno tragamo za rešenjem. Svega ovoga sam se dotakao u filmu „Potapanje” na način na koji sam mislio da jedino mogu – kroz ljubavnu priču.

Zašto baš kroz ljubavnu priču?

Zato što se film bavi temom nasilja i mržnje.

Nedavno ste zbog toga citirali Martina Lutera Kinga?

Jesam, citirao sam onu njegovu misao: „Ne možete mržnju poraziti mržnjom, ne možete oterati tamu mrakom”, a to sam učinio zato što ova Kingova misao možda najbolje može da objasni zašto sam o nasilju i mržnji odlučio da govorim kroz epsku ljubavnu priču.

Kažete da umetnici postavljaju pitanja, a da li umetnička dela mogu da doprinesu premošćavanju političkih pa i religijskih podela u svetu?

Mislim da umetnost danas ponovo ima veoma važnu ulogu, a to je da opaža mnogo laži i da o njima govori. Umetnost može da pomogne ljudima da razumeju da mora da postoji drugo oružje protiv mraka.

Da li svemoćno „oružje protiv mraka” poseduje papa Franjo o kojem snimate film?

Do tog dokumentarnog filma je došlo tako što me je vatikanski ministar komunikacija pozvao i pitao da li bih bio zainteresovan da ga snimim. Naravno da sam ga pitao zašto baš ja, ali mi je rečeno da oni ne vide nikog drugog. Film o papa Franji nije njegova filmska biografija, već priča o tome za šta se on zalaže. Naslov filma je „Čovek od reči”. Moj jedini uslov je bio da kao reditelj imam pravo na poslednji rez i u Vatikanu na to nisu imali ništa protiv, dali su mi garancije da će tako biti.

Uradili ste neke od vanserijskih dokumentaraca, koliko ova forma utiče na vaše filmove fikcije?

Ta dva filmska žanra nisu toliko različita. Mnogo od realnosti ulazi u fikciju. Bez preuzimanja delova stvarnosti u filmovima fikcije to bi onda bila čista fantazija, a ja se fantaziranjem ne bavim.