Na konaku kod Ingmara Bergmana

Mesec dana spavao je na obali Sene i nije mu bilo pravo kad je shvatio da na Monmartru nema baš izgleda da uspe. Crtao je akademski, dok su se Poljaci izvežbali u crtanju portreta za dva minuta, pošto niko nije hteo duže da sedi i da pozira. Slikar Bata Mihailović platio mu je deset dana u hotelu i tako ga je, kaže, spasao. Tada su se i sprijateljili, seća se Tomislav Božović (1938) snalaženja u gradu koji je oduvek impresionirao slikare.

Imao je, u to doba, običaj da nakupuje pet-šest flaša vina; malo popije a ostatkom zameša boje i „zalije” akvarele. I krene prodaja tih pijanih slika. Kao i zarada. Posle se, kaže, izbezobrazio pa je slike prodavao samo damama, a svoju životnu priču nastavio je u Švedskoj, koju su mu opisivali kao „biblijski komunizam”.

Prvu izložbu ovog autora u našoj prestonici publika ima priliku da pogleda još danas, a reč je o postavci „Čuvar tajni i čudesa” u Muzeju grada Beograda (Resavska 40). Fantazmagoričan svet koji je preneo na svoja platna autor je upoznao slušajući dedine priče u detinjstvu, koji mu je u rodnom Direku putem metafora pripovedao o dalekom svetu.

To ga je zagolicalo i od tada su kosmički motivi zavladali njegovom maštom. U međuvremenu su i nazivi njegovih slika postali slike za sebe: Baba Jagine priče, I cveće miriše na smrt, Zaklela se ptica da će postati grob...

Na više njegovih radova prisutan je ženski lik iz čijih tamnih očiju liju crne suze. Žene su na krovovima kuća, drže krst, plivaju sa ribama.

‒ Najmanje sam u životu video majku, možda je to razlog. Ostao sam bez roditelja u Drugom svetskom ratu i odrastao u Domu za ratnu siročad. Najpre u Višegradu pa Valjevu, Mariboru i Beogradu. Ipak, kada bih se ponovo rodio, opet bih želeo da prođem put sirotišta. To je najbolje drugarstvo koje možete da zamislite. Bili smo jedinstveni i stekao sam jedan zdrav odnos prema ljudima. Družimo se i danas. Kada deca koja su odrasla sa roditeljima nešto pogreše, to znaju samo otac i majka, a mi kad pogrešimo, znala je cela država. I pored toga, nisam ljut na život niti sudbinu ‒ kaže naš sagovornik, koji se iz Pariza zaputio u Švedsku. „Odlazeći u svet poneo je sa sobom svoju kulturu. Setio se domaćih bogova i vilenjaka, duhova i demona, vampira i vukodlaka. Nije čudo što je odabrao Švedsku, otadžbinu Svedenborga, krcatu zaumnim i onostranim blagom”, primetio je Matija Bećković na otvaranju izložbe.

– Imao sam svoje kupce i atelje. Ubrzo sam upao u društvo reditelja Ingmara Bergmana, i glumaca oko njega, i oni su kupili sve radove što sam naslikao. Oni mi prave i prvu izložbu u Stokholmu, a kada mi je izgoreo atelje 1980, mesec dana sam spavao kod Bergmana. On je dobar čovek, genije. Mnogi Šveđani su genijalci; poštuju vas kad radite. Ostao sam tamo 17 godina, izlagao sam i u Nemačkoj i Bostonu, s tim da zbog straha od letenja više ne ulazim trezan u avion...

Zbog nomadskog načina života prozvali su ga „princem klošarenja”, a i sam ne krije da mu je putovanje u krvi.

– Kad pogledam svoj životni put – divan je bio. Najveće bogatstvo je sloboda. Lutam gde god stignem. Volim da dođem makar u neko selo, samo da je nešto novo. Tada je kreativnost u intenzitetu pojačana. Obilazim manastire po Grčkoj, nakupim energiju i sakupljam kamenčiće koje nosim kući s puta. Voleo bih još da vidim Vijetnam, Laos, Kambodžu a jednog dana ću sa ekipom da odem i u Južnu Ameriku. Brzo će to biti. Živeću 103 godine kao i moj deda! ‒ kaže slikar, koji nije imao previše izbora ali nije tražio ni izgovore; živeo je svoju prvu opciju.