На конаку код Ингмара Бергмана

Месец дана спавао је на обали Сене и није му било право кад је схватио да на Монмартру нема баш изгледа да успе. Цртао је академски, док су се Пољаци извежбали у цртању портрета за два минута, пошто нико није хтео дуже да седи и да позира. Сликар Бата Михаиловић платио му је десет дана у хотелу и тако га је, каже, спасао. Тадa су се и спријатељили, сећа се Томислав Божовић (1938) сналажења у граду који је одувек импресионирао сликаре.

Имао је, у то доба, обичај да накупује пет-шест флаша вина; мало попије а остатком замеша боје и „залије” аквареле. И крене продаја тих пијаних слика. Као и зарада. После се, каже, избезобразио па је слике продавао само дамама, а своју животну причу наставио је у Шведској, коју су му описивали као „библијски комунизам”.

Прву изложбу овог аутора у нашој престоници публика има прилику да погледа још данас, а реч је о поставци „Чувар тајни и чудеса” у Музеју града Београда (Ресавска 40). Фантазмагоричан свет који је пренео на своја платна аутор је упознао слушајући дедине приче у детињству, који му је у родном Диреку путем метафора приповедао o далеком свету.

То га је заголицало и од тада су космички мотиви завладали његовом маштом. У међувремену су и називи његових слика постали слике за себе: Баба Јагине приче, И цвеће мирише на смрт, Заклела се птица да ће постати гроб...

На више његових радова присутан је женски лик из чијих тамних очију лију црне сузе. Жене су на крововима кућа, држе крст, пливају са рибама.

‒ Најмање сам у животу видео мајку, можда је то разлог. Остао сам без родитеља у Другом светском рату и одрастао у Дому за ратну сирочад. Најпре у Вишеграду па Ваљеву, Марибору и Београду. Ипак, када бих се поново родио, опет бих желео дa прођем пут сиротишта. То је најбоље другарство које можете да замислите. Били смо јединствени и стекао сам један здрав однос према људима. Дружимо се и данас. Када деца која су одрасла са родитељима нешто погреше, то знају само отац и мајка, а ми кад погрешимо, знала је цела држава. И поред тога, нисам љут на живот нити судбину ‒ каже наш саговорник, који се из Париза запутио у Шведску. „Одлазећи у свет понео је са собом своју културу. Сетио се домаћих богова и вилењака, духова и демона, вампира и вукодлака. Није чудо што је одабрао Шведску, отаџбину Сведенборга, крцату заумним и оностраним благом”, приметио је Матија Бећковић на отварању изложбе.

– Имао сам своје купце и атеље. Убрзо сам упао у друштво редитеља Ингмара Бергмана, и глумаца око њега, и они су купили све радове што сам насликао. Они ми праве и прву изложбу у Стокхолму, а када ми је изгорео атеље 1980, месец дана сам спавао код Бергмана. Он је добар човек, геније. Многи Швеђани су генијалци; поштују вас кад радите. Остао сам тамо 17 година, излагао сам и у Немачкој и Бостону, с тим да због страха од летења више не улазим трезан у авион...

Због номадског начина живота прозвали су га „принцем клошарења”, а и сам не крије да му је путовање у крви.

– Кад погледам свој животни пут – диван је био. Највеће богатство је слобода. Лутам где год стигнем. Волим да дођем макар у неко село, само да је нешто ново. Тада је креативност у интензитету појачана. Обилазим манастире по Грчкој, накупим енергију и сакупљам каменчиће које носим кући с пута. Волео бих још да видим Вијетнам, Лаос, Камбоџу а једног дана ћу са екипом да одем и у Јужну Америку. Брзо ће то бити. Живећу 103 године као и мој деда! ‒ каже сликар, који није имао превише избора али није тражио ни изговоре; живео је своју прву опцију.