Srpsko ime

Toliko lepih srpskih imena ostaje u nasleđe generacijama roditelja buduće srpske dece širom sveta, da im kroz imena puna istorije, ponosa, verovanja i običaja prenesu svoju ljubav i daju osobine koje će ih pratiti kroz život. 

Miloš, Mila, Milutin, Milana, Milena, Miljan, Ljuba, Ljubinka, Radoslav, Radmila, Dragan, Dragica i Predrag samo su neka od mnogih srpskih imena koja se deci daju zbog neizmerne radosti roditelja pri rođenju svojih anđela.

Sreća roditelja neretko se iskazuje davanjem imena po voću, pa i životinjama i biljkama, pa tako postoje Golub, Cvetan, Cveta, Cvetko, Cvetana, Višnja, Dunja, Jagoda, Jablan, Jablanka, Labud, Vuk, Vučina, Vučko, Vučislava, Vukašin, Soko, Jelenko...

Da budu dobra, deci se često daju imena kao Blagoje, Blagota, Blaginja, Dobrica (m. i ž.), Dobrilo, Dobra, Dobrota.

Želja da im deca uvek budu zdrava i jaka, ogledaju se kroz imena kao što su Zdravac, Zdravko, Zdravka, Neven, Nevena, Gvozden, Gvozdana i Ognjen.

Da budu lepi, tu su Lepoje, Krasoje, Leposava, Lepava, Divna, a bogati, moćni i ugledni su Uroš, Dušan, Slaven, Vladan, Vladana, Biserka, Biserko, Zlatan i Zlata.

I sva druga srpska imena imaju svoje značenje, neka objašnjavaju kako ili kada su deca rođena (Zoran, Nenad, Božićko), druga su data u slavu prirode (Zvezdan, Zvezdana, Danica) i tako redom.

Svako ime je priča za sebe, neka od srpskih imena su višestruko starija od mnogih zemalja koje danas postoje na svetu. To može biti samo razlog više da vaše dete nosi neko lepo srpsko ime, ma gde bilo.

Kroz istoriju su poznati primeri promene vere pripadnika raznih naroda, što nasilno, što dobrovoljno, kao i delimična ili potpuna asimilacija sa tuđim narodima, verom i običajima. Sa druge strane, opstanak srpskog naroda pod turskom vladavinom punih pet vekova, je svetao primer, da ukoliko postoji dovoljno jaka vera i tradicija - narod, jezik i običaji će se održati, uprkos svim žrtvama i stradanjima.

Procenjuje se da u svetu danas postoji između dva i četiri miliona Srba koji žive van Srbije. Svako srpsko ime, bilo da je dete koje ga nosi rođeno u dijaspori ili ne, je korak ka očuvanju srpske vere, tradicije i običaja. Svako dete koje nauči ili očuva svoje znanje srpskog jezika predstavlja nadu da će Srbija nastaviti da postoji kroz istoriju i da posrnuće koje Srbija doživljava poslednjih decenija predstavlja samo trenutnu slabost.

Danas skoro svako ima pravo da promeni svoje ime. Neki to rade zbog toga da bi strancima u čijoj zemlji žive omogućili da lakše izgovaraju naša lepa imena, neki da bi dobili bolji posao ili da bi ih više poštovali u novim sredinama. Tako, umesto imena Jovan, imamo „Yovan“ ili čak „John“, Sanja – „Sanya“, umesto imena Dragan – „Dan“, umesto Petar često se sreće „Peter“ ili „Petter“. Neretki su primeri potpune promene imena, pa se originalno ime više ne može ni naslutiti.

Mnogi nisu svesni da se promenom imena odriču dela svog identiteta i porekla. Svi oni divni razlozi davanja srpskih imena deci sa početka ovog teksta, padaju u vodu kada se ime promeni, kako bi više ličilo da ovdašnje, tuđe. Svaki narod je ponosan na poreklo svojih imena. Svi se trude da naglase svoju tradiciju, zašto bi Srbi bili drugačiji?

Biti ponosan na svoje poreklo i na svoje ime nije greh. Nije teško naučiti strance da izgovaraju naša imena, makar to činili često, jer svaki dan srećemo nova lica na poslu i u privatnom životu. Ipak je lepo čuti ih kako su uspeli da nauče naša lepa srpska imena, makar i sa naglaskom.

Kako god da neko promeni svoje ime, ukoliko u tuđini nije rođen ili nije došao kao jako mlad, nikad neće u potpunosti izgubiti svoj akcenat engleskog, nemačkog ili bilo kog drugog stranog jezika, u zemlji boravka. Jedino se može izgubiti osećaj pripadnosti jednom narodu.

Možda će ipak i pokoja suza da se slije niz obraz kad se posete bake i deke u matici, dok će s mukom pokušavati da pravilno izgovore nova, strana imena svoje dece, unuka i unučica.