Peti oktobar, mislim...

Kako je počelo

Kako u onoj napisanoj, tako i u našoj proživljenoj poemi, glavni akter se izgubio u mračnoj šumi, te biva napadnut od alegorijskih sila tame i duhovnih nevolja.

O Miloševiću govorim, naravno, iako me nervira što stalno moram da objašnjavam.

Njegovi kritičari reći će da su ga napali požuda, pohlepa i oholost.

Njegove pristalice tvrde da su ga napali mnogo prozaičniji protivnici sa mnogo praktičnijim oružjem, te su ga, kasnije, i fizički eliminisali.

Istorija će reći ko je bio u pravu, ali, kao što bi se desilo u bajci, Vergilije se nije pojavio da ga spase.

Ali, zato se pojavio Student da ga izruči!!!

Naš junak je završio u Hagu, a latinski pesnik, prerušen u nemačkog ambasadora, za ruku je uzeo NOVOG heroja, otresao mu odeždu nagorelu prilikom osvajanja slobode i paljenja narodne skupštine i poveo ga u novi život.

Ovaj, Đinđić (za nepismene), ne shvatajući značaj trenutka, nije mogao da raskine pakt s đavolom, pa je za sobom poveo i palikuće.

Međutim, kada je hteo da im oduzme šibice, oni su ga ubili. Tako su se i njegove pristalice i njegovi neprijatelji našli pred devet krugova pakla.

Nešto kasnije

Dok je Jugoslavija, a za njom i Srbija, temeljno i nezaustavljivo, neki će reći uništavana, neki spasavana, takođe potpuno namerno i potpuno organizovano, stvarani su uslovi za prizivanje novih potreba, novog izbora, novih vrednosti.

Mnogobrojnim ponavljanjem zvanične istine i eliminisanjem neistomišljenika u ime demokratije, ovladavanjem medijima i javnim mnjenjem, uticajem na niže slojeve ljudske svesti i na podsvest, uz pomoć i savetodavne usluge koje su skoro neskriveno dolazile spolja, prvo kao opozicija, a kasnije i kao nova žuta vlast, ova oligarhijska grupa, kao i većina oslobodilaca u istoriji, ne samo da je demonizovala bivšu vlast, već je pokušala da poništi i sve one koji su se o nju očešali, sve koji su za jotu imali drugačije mišljenje ili nisu dovoljno jasno pokazivali oduševljenje novim razvojem situacije.

Pokajnici i preletači, u određenom broju, bilu su dobrodošli kao insajderi. Takođe, svim bogatim pojedincima momentalno su oprošteni gresi iz mladosti.

Nova država je rođena. Valjalo je ljuljati.

Država

Oslobodioci su ikonografiju prilagodili zahtevima vremena. Kožni šinjeli su zamenjeni, figurativno, žutim „Armanijevim” odelima, umesto lakih tenkova praktičnijim su se pokazala vozila marke „audi”.

Svako ko je bacio jaje na prošlost dobio je svoj deo plena. Doduše, tome su prethodili dosovski dogovori, gledalo se i na ispunjavanje dečačkih snova, želja i ambicija, ali se problem upravljanja nije nazirao u tim radosnim vremenima, dok su iz javnih preduzeća i svih značajnih i manje značajnih ustanova grubo i uz poniženja, ponegde uz batine, izbacivani uglavnom sposobni i na ta mesta zbog svojih kvaliteta birani kadrovi.

Svakome kome je radni i bilo kakav lični uspeh koincidirao sa Miloševićevom erom odzvonilo je u svakom pogledu.

O izuzecima, preletačima, već smo govorili.

Naravno da strani pomagači nisu mogli da dozvole da mladom demokratijom upravljaju samo revolucionarni zanesenjaci, jer se to u prethodnim „spontanim” promenama u okolnim državama pokazalo kao loša ideja. Zato su osnovane mnoge nevladine organizacije, o trošku naše vlade, a mnogobrojni strani savetnici zauzeli su svoja mesta uz rukovodioce u glavnim sistemima i institucijama da bi se ublažilo neznanje i sprečila brzopletost.

Vremenom, institucije su dobile svoje obrise, baš kao i spoljna politika i strategija prema ključnim elementima spoticanja, kao što su Kosovo, granice, svrha Vojske, ponašanje policije...

Da li sam to pomenuo Kosovo?

Naravno da sam ga pomenuo. Kosovo su nam oteli!

Žuta vlast je pristala na sve, međutim, pokazalo se da ni to nije bilo dovoljno, i da period ponižavanja, neki će reći prilagođavanja, mora da bude duži, sve dok se naredbodavac u potpunosti ne uveri da će novi lider zapadnog Balkana, taj novi tigar, biti napravljen isključivo od obojenog papira.