Jasenovac je balkanski Aušvic

U svom Apelu Rozensaft kaže da u vreme kada jevrejska, srpska, romska i druge manjinske zajednice i antifašisti u Hrvatskoj bojkotuju državnu ceremoniju za Dan Holokausta i Dan proboja iz Jasenovca, onda oni zaslužuju i poštovanje i međunarodnu podršku.

Ova podrška treba da dođe ne samo od međunarodnih jevrejskih organizacija, već i od institucija iz sveta koje čuvaju sećanje na Holokaust i druge genocide. Ti mali i dugo očekivani korci su neophodni da bi se sprečilo ponovno stvaranje ksenofobičnog, mržnjom zadojenog okruženja koje ih je i iznedrilo Holokaust i genocide. Time se sprečava i druga viktimizacija žrtava, to je u interesu zaštite sećanja na srpske, jevrejske i romske žrtve Jasenovca i NDH.

Profesor Grajf je boravio u studijskoj poseti regionu, u okviru pripreme izložbe i međunarodne naučne konferencije o logoru za istrebljenje Jasenovac, jednom od najbrutalnijih i najozloglašenijih od ukupno osam logora za istrebljenje u Drugom svetskom ratu, koje će u decembru biti održane u Jerusalimu. Razgovaramo u Arhivu Jugoslavije, gde je istraživao građu o Jasenovcu.

Profesore Grajf, koji su vas još motivi vodili u istraživanju ove teme?

Srbi i Jevreji su zajedno stradali u Jasenovcu i drugim ustaškim logorima u tzv. Nezavisnoj državi Hrvatskoj i krajnje je vreme da osvetlimo ovu temu, uz nadu da će to biti prekretnica u razumevanju događaja koji su se odigrali između 1941. i 1945. godine. U stradanju Srba i Jevreja zaista ima mnogo sličnosti koje sve više otkrivam. Ubijani su u istim logorima, u nacističkim i ustaškim fabrikama smrti, a danas su suočeni sa snažnim nastojanjima da se broj njihovih žrtava smanji, relativizuje. Ja sam Jevrejin,  poreklom iz Nemačke. Moj narod ima veoma dugu istoriju stradanja. Srpske, jevrejske i druge zajednice i antifašističke organizacije su i prošle i ove godine bojkotovale u Hrvatskoj državne ceremonije Dana Holokausta i Dan proboja iz Jasenovca. U meni je tada uključen alarm. Smatram da su eksperti dužni da reaguju snagom činjenica i međunarodnih institucija radi zaštite univerzalnih vrednosti čovečanstva i Deklaracije o ljudskim pravima čoveka.

Da li su ti glasovi usamljeni ili...

Nisam usamljen u tom stavu. Osim brojnih srpskih naučnih istraživača pomenuću i svetski priznate eksperte poput dr Efraima Zurofa, direktora Centra „Simon Vizental”, zatim Menahema Rozensafta, glavnog pravnog savetnika Svetskog jevrejskog kongresa iz Njujorka, kolege istoričare iz SAD Roberta Mekormika i Velike Britanije Rorija Jeomansa sa Šoa akademije, kolege s Filozofskog fakulteta iz Zagreba i mnoge druge iz Italije, Poljske, Nemačke, Švajcarske, Austrije i drugih zemalja. Ovo radim a da mi niko ne drži pištolj pored glave, niti mi diktira šta treba da radim.

Ekspert ste za Aušvic...

Stradanje jugoslovenskih Jevreja u NDH, Jasenovcu i na teritoriji bivše Jugoslavije nije dovoljno istraženo, pa ću ih nakon 42 godine posvećene Aušvicu sada staviti u fokus svojih istraživanja. Svedoci smo pokušaja revidiranja istorije. Za vreme istraživanja, na primer u Arhivu Ministarstva spoljnih poslova, naišao sam na činjenice o prebacivanju ustaša u Južnu Ameriku, naročito u Argentinu, posle Drugog svetskog rata i o zahtevima Vlade Jugoslavije za njihovu ekstradiciju. Gajili su duh ustaštva, a Hrvatska državotvorna stranka bila je aktivna 1951. pod rukovodstvom Ante Pavelića u Buenos Ajresu. Danas duh ustaštva oživljavaju njihovi potomci u Hrvatskoj što je tužno i opasno po mlade generacije. I nemački nacisti su bežali u Južnu Ameriku, ali oživljavanje nacizma u Nemačkoj nije uspelo.

Kakva je vaša procena broja žrtava u Jasenovcu?

Već godinama se borim protiv pokušaja smanjivanja broja jevrejskih žrtava ubijenih od strane nacista, a sada se borim protiv smanjivanja broja žrtava Jasenovca. Pitanje je vrlo osetljivo, ali ja prihvatam pretpostavku najboljeg izraelskog istoričara dr Menahama Šelaha. On je u svom kapitalnom delu o istoriji Holokausta u Jugoslaviji naveo da je u NDH ubijeno „na stotine i stotine hiljada Srba i na desetine hiljada Jevreja”. Njegova knjiga je objavljena u ediciji ,,Istorija Holokausta” koju je izdao Institut „Jad Vašem”, a na toj ediciji sarađuju samo profesionalni istoričari. Još ima prostora za istraživanje, ali je jasno da postoji razumljiva diskrapanca između do sada imenovanih žrtava i procenjenog broja žrtava. On se kreće između 700.000 i 800.000. Nestajala su čitava sela i porodice, crkvene knjige su spaljivane, evidencije i kartoteke Jasenovca su uništene, a likvidacije su vršene masovno, tako da je moguće napraviti samo ekspertske procene.

Sada radite na knjizi ,,Jasenovac – Aušvic Balkana”?

Mislim da je moja dužnost da istraživanju ove fabrike smrti dam svoj doprinos rasvetljavanju Jasenovca. Mislim da je radni naslov moje knjige zaslužen jer je Jasenovac bio pakao na zemlji. Jasenovac se razlikovao od preostalih sedam nacističkih logora za istrebljenje iz dva razloga. Prvi je da su, prema svedočenjima malobrojnih preživelih, mučenja bila mnogo monstruoznija i demonskija nego u Aušvicu, a drugi je da je postojao bez i najmanjeg učešća nacističkih vojnika, bio je kompletno pod ustaškom upravom. Budući da je tema dugo bila zapostavljena imate utisak da radite iz početka, a ima i prepreka koje treba prebroditi. To je za mene izazov, zato i radim bez oklevanja. Sarađujem na knjizi, između ostalog, s dekanom Arhitektonskog fakulteta AF Vladanom Đokićem.

Na koje prepreke mislite?

Kao istoričar najviše volim usmenu istoriju, usmena svedočanstva. Objavio sam knjigu „Plakali su bez suza” na osnovu koje je moj prijatelj Laslo Nemeš napravio film „Šaulov sin” koji je u Holivudu nagrađen Oskarom. Razvio sam i neku ličnu tehniku intervjua, intervjuisao sam i poslednjih 31 zonderkomandosa. Kod Jasenovca, većina preživelih logoraša starijih generacija je pomrla, mogu da svedoče samo nekadašnja deca-logoraši. Činjenica je i da arhivi nisu sasvim spremni da potpuno otvore fondove na ovu temu. S druge strane, kao da niko nije ni dirnuo tu građu od 1945, na njoj ima mnogo prašine.

Kako to objašnjavate?

Posle 1945. istoričari su bili suočeni s brojnim pitanjima: zašto to da radimo, zašto da otvaramo bolnu prošlost, zar nije bolje da ostavimo to poglavlje istorije za sobom? Čini mi se da je to bio slučaj i u bivšoj  Jugoslaviji, kada je vladao duh zajedništva i opraštanja. Prošlost se, međutim, vrati. Zato je bolje suočavanje s istinom o prošlosti i svim njenim negativnim stranama. Mislim da bi i žrtve volele da pričamo o tome, da opišemo njihova stradanja. Glas žrtava više ne može da se čuje, ali smo mi živi njihov eho.

Šta je iz vašeg istraživačkog ugla posebno važno?

Nije to smrt sama po sebi, smrt je trenutak, sekund ili dve... Za mene je važnije da istražim sistematičnu primenu sadizma, dehumanizaciju kojom su se upravljali nacisti i ustaše, izazivajući ljudske patnje i stradanja. Zašto svoje žrtve nisu odmah ubili, zašto je bilo potrebno da ih izlože nedeljama i mesecima patnji i torturi? Zločinci su u tome očigledno sadistički uživali.

Svakako ste čuli za onu spomen-tablu s natpisom ,,Za dom spremni!”, postavljenu u Jasenovcu?

Šta da kažem nego da je to dovoljno da eksplodirate od besa, kao kad na putu do Aušvica vidite kukaste krstove. Nije to samo drugo ubistvo žrtava, nego i bacanje prokletstva na te žrtve.

Čime ste još rukovođeni u istraživanjima?

Od prvog dana svoje karijere nisam imao nameru da se bilo kome svidim. Istina je uvek bila moj vodič, ona je na neki način moj Bog. Nekim čitaocima se možda neće svideti ovo što ja govorim, ali ja nikada neću menjati svoje stavove zbog pritiska ili zbog nečije intervencije. Ne želim da budem popularan, nisam političar, sve što izgovaram to su činjenice, odnosno istina. Ne dajem političke izjave – mada se vaše novine zovu ,,Politika” – pošto sebe smatram jednim časnim istoričarem. Niko mi ne diktira ono što ću reći, takav se još nije rodio. Kada bi to bio slučaj prestao bih da se bavim istorijom.

Velika podrška

Kakva je podrška vašoj inicijativi?

Morao sam da zatražim od različitih institucija dozvolu za istraživanje radi realizacije inicijative Instituta za Holokaust „Šem Olam”.

Da bih započeo istraživanja u regionu, obavio sam konsultacije kod ambasadora Dana Orijana, direktora Departmana za Balkan u Ministarstvu spoljnih poslova Izraela, zatim bio sam u kontaktu s vrsnim diplomatama u Misiji Izraela pri UN u Njujorku, sreo sam se prošle godine i s Kimberli Man u Ujedinjenim nacijama, jer je ona programski direktor za edukaciju o Holokaustu, a ja se bavim istraživanjem i edukacijom o Holokaustu 42 godine. Posebno dobru saradnju imam sa Savezom jevrejskih opština Srbije, predsednikom Robertom Sabadošem, s Muzejom istorije Jevreja i kolegama Šoa akademije iz Zagreba, kao i nekim kolegama filozofskog fakulteta iz Zagreba i Srbije.

Za organizovanje istraživanja u Srbiji imao sam kontakte s ambasadorom Milutinom Stanojevićem u Tel Avivu, a za realizaciju istraživanja Diplomatskog arhiva Ministarstva spoljnih poslova imao sam ogromnu pomoć ambasadorke dr Ljiljane Nikšić, koja je i sama naučni istraživač kulture sećanja. Njena motivacija i energija su mi dobrodošli. Sreo sam se i s ministrom Ivicom Dačićem koji je još prošle godine, 7. oktobra, s dr Alonom Fišer Kam, ambasadorom Izraela u Beogradu, podržao moja istraživanja, kao i moj domaćin, ministar prosvete i nauke Mladen Šarčević. Sreo sam se i patrijarhom Irinejom, jer imam nameru da istražujem i Arhiv SPC. Pomenuću i državnog sekretara u Ministarstvu prosvete i nauke profesora dr Anu Langović Milićević koja je ispratila moj studijski boravak.

U planu mi je da nastavim temeljno istraživanje i u drugim zemljama regiona, kao i u svetskim arhivama, s kolegama iz grupe GH-7 Stop revizionizmu. Pripremam izložbe i konferencije od kojih će prva naredna biti u Jerusalimu, a potom i u Njujorku.