Nek je na život i na zdravlje

– U srp­skoj tra­di­ci­o­nal­noj kul­tu­ri de­tinj­stvo je pe­ri­od do ado­le­scen­ci­je, do 15, 16 go­di­na za de­voj­či­ce i 17, 18 go­di­na za de­ča­ke. Po­sle sle­di pe­ri­od de­vo­ja­štva i mo­ma­štva, ka­da se ula­zi u bi­o­lo­šku zre­lost za stu­pa­nje u brak i stva­ra­nje po­tom­stva. Od vre­me­na iz­me­đu dva svet­ska ra­ta do kra­ja 20. ve­ka, što je pe­ri­od ko­ji sam is­tra­ži­va­la, u nas se iz­dva­ja­ju dva ti­pa po­ro­di­ce. Za­dru­žna po­ro­di­ca, u ko­joj vi­še ge­ne­ra­ci­ja ži­vi za­jed­no, ka­rak­te­ri­stič­na je za se­o­sku sre­di­nu. Nje­nim ras­pa­dom, ko­ji je in­ten­zi­van po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta, sa do­la­skom so­ci­ja­li­zma, sti­ču se uslo­vi za for­mi­ra­nje ino­ko­sne po­ro­di­ce ko­ju či­ne naj­vi­še tri ge­ne­ra­ci­je, da­nas, uglav­nom, sa­mo ro­di­te­lji i de­ca – ob­ja­šnja­va autor­ka iz­lo­žbe, na­po­mi­nju­ći da fo­to­gra­fi­je ko­je je ko­ri­sti­la pri­pa­da­ju Zbir­ci et­no­lo­ške fo­to-do­ku­men­ta­ci­je Na­rod­nog mu­ze­ja u Kra­gu­jev­cu.

U obi­čaj­noj prak­si pa­tri­jar­hal­ne po­ro­di­ce ro­đe­nje mu­škog de­te­ta pra­ti na­ro­či­to ve­se­lje. Ro­đe­nju žen­skog de­te­ta ni­je se pri­da­vao isti zna­čaj, jer se sma­tra­lo da je žen­sko de­te „tu­đa ku­ća”.

Maj­ke su do­ji­le de­cu od tri me­se­ca do go­di­ne, u iz­u­zet­nim slu­ča­je­vi­ma i po vi­še go­di­na. U se­lu Pa­ja­zi­to­vu, maj­ka R. G. si­na Ra­do­va­na do­ji­la je osam go­di­na, on je no­sio sto­li­cu i go­vo­rio gde će da sed­ne da ga po­do­ji. Po­ne­gde i po­ne­kad maj­ke su pri­be­ga­va­le du­go­traj­nom do­je­nju sa­mo zbog ve­ro­va­nja da će na taj na­čin spre­či­ti sle­de­ću trud­no­ću.

Ve­li­ke ba­bi­ne je za­me­nio ro­đen­dan, a ši­ša­no kum­stvo je sta­ri obi­čaj pri­li­kom ko­jeg se vr­ši­lo pr­vo ši­ša­nje ko­se. Pri­da­va­nje zna­ča­ja deč­joj ko­si, ko­ja u ob­re­du po­se­du­je ma­gij­ske mo­ći, sve­do­či i o ele­men­ti­ma pre­hri­šćan­skog na­sle­đa u na­šoj tra­di­ci­o­nal­noj kul­tu­ri.

U so­ci­ja­li­zmu mno­ga de­ca ni­su kr­šta­va­na, po­ne­kad se to či­ni­lo taj­no, no pr­vim ko­ra­ci­ma de­te­ta uvek se pri­da­vao ve­li­ki zna­čaj. Kad pro­ho­da, go­vo­ri­lo se – „nek je na ži­vot i na zdra­vlje”.

Pr­vi mleč­ni zub ko­ji is­pad­ne sta­vljao se u ko­ru hle­ba i ba­cao ku­če­tu, da de­te ima ja­ke zu­be kao ku­če. U se­lu Cve­to­je­vac se go­vo­ri­lo: „Uzmi ku­co ovaj moj dr­ven, a daj mi tvoj gvo­zden.”

De­ca su ne­ka­da ra­di­la na Bo­žić, jer je po­sto­ja­lo ve­ro­va­nje da „kad ra­diš na Bo­žić, ni­si gre­šan ce­le go­di­ne”. Us­kr­šnjem po­stu pret­ho­di­le su de­či­je „ko­men­di­je” u Be­loj ne­de­lji.

– In­te­re­sant­no je na­po­me­nu­ti da su sa­go­vor­ni­ci, to­kom te­ren­skih is­tra­ži­va­nja, naj­ma­nje bi­li za­in­te­re­so­va­ni da da­ju od­go­vo­re u ve­zi sa uče­njem. Sta­ri­je že­ne na se­lu ko­je su za­vr­ši­le sa­mo pr­vi raz­red osnov­ne ško­le obič­no su na­gla­ša­va­le da su bi­le iz­u­zet­ne uče­ni­ce, ali da im otac ni­je do­zvo­lja­vao da se ško­lu­ju da­lje, jer ni­je imao ko da ču­va ov­ce. Ipak, ško­lo­va­nje je uvek bi­lo ce­nje­no. To se vi­di i po to­me što je maj­ka, pri­li­kom kr­šte­nja de­te­ta, osta­ja­la kod ku­će i pi­sa­la, da bi joj de­te bi­lo pi­sme­no – na­vo­di Ni­ko­li­će­va.

De­ca na se­lu su u ra­nom uz­ra­stu uklju­či­va­na u sva­ko­dnev­ne po­slo­ve: sa­ku­plja­la su ja­ja, ču­va­la ov­ce sa pet go­di­na, po­sle ško­le na­pa­sa­la kra­ve i do­vo­di­la ih ku­ći. De­ča­ci su na vr­šid­bi gu­ra­li ple­vu i se­kli užad, ko­si­li pše­ni­cu ko­som sa 14 go­di­na, ocu zi­da­ru po­ma­ga­li već sa 13, a kad se po­ja­vio trak­tor, vo­zi­li su ga već sa 12 go­di­na.

U mo­der­noj po­ro­di­ci, ka­rak­te­ri­stič­noj za grad­sku sre­di­nu, de­tinj­stvo obe­le­ža­va­ju de­lom tra­di­ci­o­nal­ni obi­ča­ji i pra­zni­ci, a de­lom oni uve­de­ni po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta. Je­dan deo grad­skog sta­nov­ni­štva, upr­kos pro­me­na­ma, ču­va tra­di­ci­ju, dok no­si­o­ci po­sle­rat­ne ide­o­lo­gi­je od­bi­ja­ju da uče­stvu­ju i spro­vo­de obi­ča­je ko­je sma­tra­ju za­sta­re­lim i pre­va­zi­đe­nim, za­klju­čak je autor­ke iz­lo­žbe „Fo­to­gra­fi­je de­tinj­stva – 16 pri­ča”.

Tet­ki­ca Bi­bi­ja

Deo is­tra­ži­va­nja Na­ta­ša Ni­ko­lić je po­sve­ti­la rom­skom pra­zni­ku Tet­ki­ca Bi­bi­ja, ko­ji se pro­sla­vlja u ce­lom sve­tu. Pra­znik je u ve­zi sa pre­da­njem o sta­ri­ci ko­ja je iz­le­či­la bo­le­snu de­cu. U Kra­gu­jev­cu se Bi­bi­ja sla­vi u na­se­lji­ma Li­ci­ka i Pa­li­lu­le, obič­no pet­kom u dru­goj ili tre­ćoj ne­de­lji us­kr­šnjeg po­sta, po do­go­vo­ru.

Hi­gi­je­na

Odr­ža­va­nje hi­gi­je­ne pod­ra­zu­me­va­lo je ne­delj­no ku­pa­nje u dr­ve­nom ili li­me­nom ko­ri­tu. Le­ti je ku­pa­nje oba­vlja­no na­po­lju, na za­klo­nje­nom me­stu, a zi­mi naj­če­šće u ku­hi­nji, uz špo­ret na dr­va. De­ca su le­ti sva­ko ve­če pra­la no­ge u la­vo­ru, jer su po ceo dan išla bo­sa. De­ča­ci su se ku­pa­li u vi­ro­vi­ma po­to­ka, gde su uči­li i da pli­va­ju.