Miki van Dam

Najteže je pisati o jednostavnim ljudima koji nisu nimalo kivni na život i koji ne smatraju da im je dato manje nego što im pripada. U svakom smislu.

Miloš Drobnjaković je jedan od takvih ljudi. Što se njega tiče, moglo je komotno i bez ovog razgovora, ove reči su krletka, u koju je sateran spletom srećnih okolnosti i dobre namere iskrenog prijatelja, ali svejedno – krletka.

Naime, suviše se predano trudio da se sam izbori za sve u životu da bi mu sudbina sada, tek tako, mnogo toga servirala na tacni. Sad je sva prilika da će mu prozaični nadimak Miki van Dam postati najisplativija investicija. Fizička sličnost ovog tridesetosmogodišnjeg diplomiranog pravnika sa istoimenim, slavnim akcionim glumcem je fascinantna. Nikakvih dodatnih orijentira nije trebalo da ga zapazimo na, dobrano punom, Trgu Republike. Žan-Klod van Dam, tet a tet...

– To vam je moj usud! Ceo grad me i zna pod tim nadimkom: Miki van Dam, ali... Zaista nisam želeo da mi to toliko obeleži život. Više su drugi bili svesni te sličnosti i forsirali je, nego što sam ja. Mogao sam dosad, na ovaj ili onaj način, da naplatim sve to i izvučem nekakvu korist iz te čudesne koincidencije, ali sam se pre svega trudio da od života učinim nešto više i da se nekim većim i trajnim vrednostima vodim kroz njega. Baš zbog toga i nisam bio toliko spreman na ovaj razgovor – ovako, još s nogu, dve su stvari sasvim jasne, kada je o Mikiju reč. Pred nama je pametan, uglađen i nadasve kulturan mladić, robustnog tela i komercijalnog lika. Bezmalo stidljiv, valjda svestan da znatiželjnici u njega ne gledaju, već pilje.

Vreme mu je da se navikne na to, ako već dosad nije. Tu počinje onaj deo priče o spletu srećnih okolnosti i dobronamernom prijatelju...

– Pa, evo ukratko. Moj veliki drugar, Rastko Janković, naš poznati glumac, pre izvesnog vremena se, u Parizu, našao u društvu nekih svojih prijatelja, članova Žan-Klodove filmske ekipe. Reč po reč i kroz priču im je spomenuo da u Beogradu ima prijatelja koji je isti Van Dam i koji bi bio idealan za njegovog dublera. Kako bi ih uverio u sve to, pozvao me je na mobilni i zamolio da mu odmah pošaljem svoju sliku, opet, na mobilni telefon. Gde ću, šta ću, skinem usred tržnog centra košulju, zamolim druga da me slika i to pošaljem Rastku. Ljudi su se, kaže, oduševili sličnošću i poslovni, kakvi su, odmah poveli priču o mom angažovanju kao dublera u budućim filmskim projektima. Sad eto čekam dalji razvoj događaja i eventualnu konkretnu ponudu iz "fabrike snova" zvane Holivud... – zapanjujuće je koliko o svemu ovome Miloš zbori bez iole zanosa. Kao da prepričava tuđu dogodovštinu. Sve bi to trampio za valjan posao u struci.

– ... Trenutno ne radim nigde. Znaš, nekako su svi oko mene ove vesti primili onako kako bi, valjda, ja trebalo da ih prihvatim. S mnogo više ushićenja. A ja bih najradije ostao Miloš Drobnjaković, diplomirani pravnik, i živeo od svog znanja, makar se i ova druga strana medalje zvala – Holivud! Sličnog mišljenja je i moja devojka Goca, ljubav iz studentskih dana. Druge bi se možda satrle da uteraju dragog u slavu i novac, ali ona ne! Međutim, sad šta je tu je. Stigne li ponuda, prihvatiću je. Možda je zaista vreme da iskoristim to što mi je priroda dala... – veli pomirljivo kao da pristaje na nagodbu od koje više nema kud.

Miloš Drobnjaković, još jedan "falsifikat" u mnogo čemu bolji od originala. Možda bi pravednije bilo da Van Dam njemu odublira sve ove godine koje su "pojeli skakavci"...

--------------------------------------------------------------------------

Život nalik akcionom filmu

Kako već kaza, malo šta je Milošu u životu poklonjeno i do malo čega je došao na lakši način. Rođen je u tipičnoj radničkoj porodici i odrastao u oskudnim novobeogradskim blokovima. Tačnije, u legendarnom Bloku 30. Bio je srčano dete s tog asfalta. Uz ful kontakt, karate i điuđicu, završio je i uličnu školu pesničenja i mangupluka s jednako srčanim i nadaleko znanim imenima beogradskih ulica. Radio je i kao izbacivač po nekada čuvenim gradskim diskotekama, sve do dana kada je odlučio da na sve to stavi tačku i promeni život za 180 stepeni. Svojim najvećim uspehom smatra to što je mnogim problematičnim klincima iz kraja, kojima je bio uzor na asfaltu, pokazao da se može živeti i drugačije. Preveo ih je u sport i mnoge vratio školi. Nekolicinu je, kaže, bukvalno otrgao od pošasti droge. Napominje da iz priče ne izostavimo Zorana Vasiljevića, njegovog trenera, čoveka koji je za njega učinio ono što on danas čini za klince iz svog kraja.