Мики ван Дам

Најтеже је писати о једноставним људима који нису нимало кивни на живот и који не сматрају да им је дато мање него што им припада. У сваком смислу.

Милош Дробњаковић је један од таквих људи. Што се њега тиче, могло је комотно и без овог разговора, ове речи су крлетка, у коју је сатеран сплетом срећних околности и добре намере искреног пријатеља, али свеједно – крлетка.

Наиме, сувише се предано трудио да се сам избори за све у животу да би му судбина сада, тек тако, много тога сервирала на тацни. Сад је сва прилика да ће му прозаични надимак Мики ван Дам постати најисплативија инвестиција. Физичка сличност овог тридесетосмогодишњег дипломираног правника са истоименим, славним акционим глумцем је фасцинантна. Никаквих додатних оријентира није требало да га запазимо на, добрано пуном, Тргу Републике. Жан-Клод ван Дам, тет а тет...

– То вам је мој усуд! Цео град ме и зна под тим надимком: Мики ван Дам, али... Заиста нисам желео да ми то толико обележи живот. Више су други били свесни те сличности и форсирали је, него што сам ја. Могао сам досад, на овај или онај начин, да наплатим све то и извучем некакву корист из те чудесне коинциденције, али сам се пре свега трудио да од живота учиним нешто више и да се неким већим и трајним вредностима водим кроз њега. Баш због тога и нисам био толико спреман на овај разговор – овако, још с ногу, две су ствари сасвим јасне, када је о Микију реч. Пред нама је паметан, углађен и надасве културан младић, робустног тела и комерцијалног лика. Безмало стидљив, ваљда свестан да знатижељници у њега не гледају, већ пиље.

Време му је да се навикне на то, ако већ досад није. Ту почиње онај део приче о сплету срећних околности и добронамерном пријатељу...

– Па, ево укратко. Мој велики другар, Растко Јанковић, наш познати глумац, пре извесног времена се, у Паризу, нашао у друштву неких својих пријатеља, чланова Жан-Клодове филмске екипе. Реч по реч и кроз причу им је споменуо да у Београду има пријатеља који је исти Ван Дам и који би био идеалан за његовог дублера. Како би их уверио у све то, позвао ме је на мобилни и замолио да му одмах пошаљем своју слику, опет, на мобилни телефон. Где ћу, шта ћу, скинем усред тржног центра кошуљу, замолим друга да ме слика и то пошаљем Растку. Људи су се, каже, одушевили сличношћу и пословни, какви су, одмах повели причу о мом ангажовању као дублера у будућим филмским пројектима. Сад ето чекам даљи развој догађаја и евентуалну конкретну понуду из "фабрике снова" зване Холивуд... – запањујуће је колико о свему овоме Милош збори без иоле заноса. Као да препричава туђу догодовштину. Све би то трампио за ваљан посао у струци.

– ... Тренутно не радим нигде. Знаш, некако су сви око мене ове вести примили онако како би, ваљда, ја требало да их прихватим. С много више усхићења. А ја бих најрадије остао Милош Дробњаковић, дипломирани правник, и живео од свог знања, макар се и ова друга страна медаље звала – Холивуд! Сличног мишљења је и моја девојка Гоца, љубав из студентских дана. Друге би се можда сатрле да утерају драгог у славу и новац, али она не! Међутим, сад шта је ту је. Стигне ли понуда, прихватићу је. Можда је заиста време да искористим то што ми је природа дала... – вели помирљиво као да пристаје на нагодбу од које више нема куд.

Милош Дробњаковић, још један "фалсификат" у много чему бољи од оригинала. Можда би праведније било да Ван Дам њему одублира све ове године које су "појели скакавци"...

--------------------------------------------------------------------------

Живот налик акционом филму

Како већ каза, мало шта је Милошу у животу поклоњено и до мало чега је дошао на лакши начин. Рођен је у типичној радничкој породици и одрастао у оскудним новобеоградским блоковима. Тачније, у легендарном Блоку 30. Био је срчано дете с тог асфалта. Уз фул контакт, карате и ђиуђицу, завршио је и уличну школу песничења и мангуплука с једнако срчаним и надалеко знаним именима београдских улица. Радио је и као избацивач по некада чувеним градским дискотекама, све до дана када је одлучио да на све то стави тачку и промени живот за 180 степени. Својим највећим успехом сматра то што је многим проблематичним клинцима из краја, којима је био узор на асфалту, показао да се може живети и другачије. Превео их је у спорт и многе вратио школи. Неколицину је, каже, буквално отргао од пошасти дроге. Напомиње да из приче не изоставимо Зорана Васиљевића, његовог тренера, човека који је за њега учинио оно што он данас чини за клинце из свог краја.