Fotelja bola Ileane Čura

Pre tačno godinu dana prof. dr Ileana otišla je u „zagrljaj” majci Nadi i tetki Ljubici, ženama zaslužnim za njen život, ubijenim 23. januara 1942. godine u Novosadskoj raciji. Tada su mađarski fašisti masovno likvidirali Srbe, Jevreje, Rome i pripadnike drugih nacionalnosti.

Godišnjica njene smrti bila je povod Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” da obnovi Ileanin legat u kome se nalazi i nameštaj njenih predaka. Tu su fotelja i „zlatni” ram u kome je bila jedna od varijanti „Seoba” Paje Jovanovića, ali i biblioteka sa 10.000 knjiga i Ileaninih radova koji su dostupni posetiocima.

Porodica Čura bila je čuvena u Vojvodini. Sa majčine strane Ileanin predak bio je Jovan Subotić, urednik Letopisa Matice srpske, Ozren Subotić, jedan od najvećih srpskih putnika u prvoj polovini 20. veka i dr Mihajlo Polit-Desančić, prijatelj Svetozara Miletića i jedan od zaslužnih građana za pripajanje Vojvodine Srbiji.

Ovu poznatu srpsku porodicu i samu Ileanu, koja je ime dobila po rumunskoj princezi, sestri kraljice Marije Karađorđević,

život nimalo nije štedeo.

– Ileana je umrla u 86. godini. Do kraja života bila je borac. A nije ni čudo, jer život je očeličio. Ona je sa 11 godina iz svoje kuće u centru Novog Sada izvedena na streljanje. Spasle su je tetka Ljubica i majka Nada. Tetka Ljubica je preklinjala vojnike da puste Ileanu da se vrati u kuću i uzme kaputić jer je tog ledenog januara bila lako obučena. I majka i tetka su na kolenima klečale pred zločincima. Jedan od njih se smilovao pa se ona vratila u kuću. Kada je izašla majke i tetke nije bilo. Vojnici su ih odveli i bacili pod dunavski led. Tela nikada nisu pronađena – priča Viktor Lazić, predsednik Udruženja „Adligat”.

Ileana se vratila u kuću. Prvu noć posle tragedije provela je sklupčana u zelenoj fotelji.

„Brigu” o jedanaestogodišnjoj devojčici na sedam dana preuzele su dve sluškinje, kuvarica Juliška i frau Ana. Govorile su joj da su majka i tetka u zatvoru i da ih svakog dana obilaze.

Za te „obilaske” spremale su hranu, a srebrno posuđe i druge vredne predmete navodno su nosile njima u zatvoru. Kada se niko od familije nije pojavio da prihvati malu Ileanu, ona je upisana u Mađarsku građansku školu. Dok je učila morala je da obavlja i teške poslove. Engleski je krišom naučila dok je nosila kofe sa vodom i ljuštila krompir.

– Ni posle rata joj nisu cvetale ruže. Dvostruko je kažnjena. Familija je razgrabila ostatak imovine. U vreme nacionalizacije oduzeto joj je i imanje, jer je imovine bilo „previše” na broj preživelih, ali i kuća iz koje su izvedene njena majka i tetka. Upravo u ovoj kući  1926. godine gostovao je najpoznatiji indijski pesnik i nobelovac Rabindranat Tagor – priča Lazić, koji je i njen naslednik.

Ileanu je, posle svih muka, usvojio tetkin muž Milorad Sazdanić, kada se vratio iz nacističkog logora.

Uprkos tragediji koju je preživela Ileana nikad nije osećala mržnju.

– Kada sam bila učenica, neposredno posle rata, organizovana je šetnja „U Dunav sa Mađarima”. Ja sam iz te kolone instinktivno izašla. Niko i nikada ne bi smeo da završi u Dunavu. Mržnju ne može pobediti osveta i mržnja, već samo ljubav – govorila je Ileana Čura Sazdanić.

Iz ispovesti Ileane Čura Sazdanić

„Čudna je sudbina. Sekundi su važni, kamoli minuti... Vojnicima se žurilo, jer se znalo da se racija privodi kraju. Čudna je ljudska ćud, nekada je gora od životinjske: želeli su da što više ubiju u poslednjim satima, zadnjim minutima racije. Tog dana izdata je naredba da se sva ubistva obustave u 14.30 časova. Mama i tetka su odvedene u 13.30, a moja ujna izvedena oko 14.20. Dok su nju vojnici doveli na novosadsku plažu Štrand, ubistva su već prekinuta, pa je ona vraćena. Kada sam izašla do kapije, pošto tada zbog policijskog časa nije smelo da se izlazi moja majka i tetka su već bile odvedene. Ne samo da su ubijene, već su im vojnici, u žurbi skidajući nakit odsekli uši i prste. Još se sećam tog prstena tetka Ljubice – plavi safir sa briljantima. Majka Nada je nosila prsten sa zlatnim smaragdom. Kada sam ušla u kuću, služavke su mi rekle da će se majka i tetka vratiti. Šta sam ja mogla znati sa 11 godina ? Sela sam u ovu fotelju, koju sam ceo život čuvala kao najveću vrednost i uspomene na najteže trenutke mog života. Celu noć sam provela čekajući. Pamtim sve pojedinosti celog tog dana. Svega se sećam. Samo se ne sećam te duge noći. Psiholozi su mi rekli da je zaborav bio način moje psihe da se sačuva od ludila. U raciji je ubijeno čak 16 članova moje bliže i dalje porodice, većinom u Čurugu. Tamo se veći deo porodice okupio da provede praznike i tamo su pobijeni. Nastradali smo zato što smo obrazovani i zato što smo Srbi.