Фотеља бола Илеане Чура

Пре тачно годину дана проф. др Илеана отишла је у „загрљај” мајци Нади и тетки Љубици, женама заслужним за њен живот, убијеним 23. јануара 1942. године у Новосадској рацији. Тада су мађарски фашисти масовно ликвидирали Србе, Јевреје, Роме и припаднике других националности.

Годишњица њене смрти била је повод Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” да обнови Илеанин легат у коме се налази и намештај њених предака. Ту су фотеља и „златни” рам у коме је била једна од варијанти „Сеоба” Паје Јовановића, али и библиотека са 10.000 књига и Илеаниних радова који су доступни посетиоцима.

Породица Чура била је чувена у Војводини. Са мајчине стране Илеанин предак био је Јован Суботић, уредник Летописа Матице српске, Озрен Суботић, један од највећих српских путника у првој половини 20. века и др Михајло Полит-Десанчић, пријатељ Светозара Милетића и један од заслужних грађана за припајање Војводине Србији.

Ову познату српску породицу и саму Илеану, која је име добила по румунској принцези, сестри краљице Марије Карађорђевић,

живот нимало није штедео.

– Илеана је умрла у 86. години. До краја живота била је борац. А није ни чудо, јер живот је очеличио. Она је са 11 година из своје куће у центру Новог Сада изведена на стрељање. Спасле су је тетка Љубица и мајка Нада. Тетка Љубица је преклињала војнике да пусте Илеану да се врати у кућу и узме капутић јер је тог леденог јануара била лако обучена. И мајка и тетка су на коленима клечале пред злочинцима. Један од њих се смиловао па се она вратила у кућу. Када је изашла мајке и тетке није било. Војници су их одвели и бацили под дунавски лед. Тела никада нису пронађена – прича Виктор Лазић, председник Удружења „Адлигат”.

Илеана се вратила у кућу. Прву ноћ после трагедије провела је склупчана у зеленој фотељи.

„Бригу” о једанаестогодишњој девојчици на седам дана преузеле су две слушкиње, куварица Јулишка и фрау Ана. Говориле су јој да су мајка и тетка у затвору и да их сваког дана обилазе.

За те „обиласке” спремале су храну, а сребрно посуђе и друге вредне предмете наводно су носиле њима у затвору. Када се нико од фамилије није појавио да прихвати малу Илеану, она је уписана у Мађарску грађанску школу. Док је учила морала је да обавља и тешке послове. Енглески је кришом научила док је носила кофе са водом и љуштила кромпир.

– Ни после рата јој нису цветале руже. Двоструко је кажњена. Фамилија је разграбила остатак имовине. У време национализације одузето јој је и имање, јер је имовине било „превише” на број преживелих, али и кућа из које су изведене њена мајка и тетка. Управо у овој кући  1926. године гостовао је најпознатији индијски песник и нобеловац Рабиндранат Тагор – прича Лазић, који је и њен наследник.

Илеану је, после свих мука, усвојио теткин муж Милорад Сазданић, када се вратио из нацистичког логора.

Упркос трагедији коју је преживела Илеана никад није осећала мржњу.

– Када сам била ученица, непосредно после рата, организована је шетња „У Дунав са Мађарима”. Ја сам из те колоне инстинктивно изашла. Нико и никада не би смео да заврши у Дунаву. Мржњу не може победити освета и мржња, већ само љубав – говорила је Илеана Чура Сазданић.

Из исповести Илеане Чура Сазданић

„Чудна је судбина. Секунди су важни, камоли минути... Војницима се журило, јер се знало да се рација приводи крају. Чудна је људска ћуд, некада је гора од животињске: желели су да што више убију у последњим сатима, задњим минутима рације. Тог дана издата је наредба да се сва убиства обуставе у 14.30 часова. Мама и тетка су одведене у 13.30, а моја ујна изведена око 14.20. Док су њу војници довели на новосадску плажу Штранд, убиства су већ прекинута, па је она враћена. Када сам изашла до капије, пошто тада због полицијског часа није смело да се излази моја мајка и тетка су већ биле одведене. Не само да су убијене, већ су им војници, у журби скидајући накит одсекли уши и прсте. Још се сећам тог прстена тетка Љубице – плави сафир са бриљантима. Мајка Нада је носила прстен са златним смарагдом. Када сам ушла у кућу, служавке су ми рекле да ће се мајка и тетка вратити. Шта сам ја могла знати са 11 година ? Села сам у ову фотељу, коју сам цео живот чувала као највећу вредност и успомене на најтеже тренутке мог живота. Целу ноћ сам провела чекајући. Памтим све појединости целог тог дана. Свега се сећам. Само се не сећам те дуге ноћи. Психолози су ми рекли да је заборав био начин моје психе да се сачува од лудила. У рацији је убијено чак 16 чланова моје ближе и даље породице, већином у Чуругу. Тамо се већи део породице окупио да проведе празнике и тамо су побијени. Настрадали смо зато што смо образовани и зато што смо Срби.