Prave Beograđanke i one koje to nisu

Vaša prethodna knjiga posvećena Beograđankama imala je šest izdanja i ambivalentan prijem pre svega kod kritike. Da li je novo delo „Prave Beograđanke“ neka vrsta dopune, korektiva ili opozicije u odnosu na prve „Beograđanke“?

Čak i u svojim ostacima, srpska književna kritika već po mikrotradiciji sudi ambivalentno o mojim knjigama, što me kod slučaja prošle knjige nije ni začudilo, ni baš pogodilo. Ako roman „Prave Beograđanke“ baštini ikakav odnos spram tek pomenute zbirke – sem što su obe knjige sastavni delovi „Beogradskog petoknjižja“ pred krajem – on je najpre opozit „Beograđankama“. Ovde pripovedanje teče iz trećeg lica, dočim je u pričama iz prvog, i to ženskog. „Beograđanke“ gotovo da ne dodiruju muške likove, „Prave“ i njih osvetljavaju, uključujući i njihov odnos prema pojedinim junakinjama i, uopšte, ženskom rodu.

Šta znači epitet „prave“, znači li to da postoje i one Beograđanke koje nisu prave? Da li govorimo o statusu koji se nasleđuje ili stvara?

One su prave, više sa aspekta pripadništva mejnstrimu, nego po zbiru kolena u Beogradu. One koje nisam označio pravima lično pričaju svoje priče sa raznih oblika margine i ne zacrtavaju ideal damstva kao prave Beograđanke. Uostalom, nijednoj od junakinja „Beograđanki“ nije pomenuto poreklo, dok je ono u romanu, apsolutnom većinom, beogradsko.

Izabrali ste literarni postupak koji kao da se uživo dešava pred čitaocem. Junakinje razgovaraju sa autorom knjige (koji je takođe protagonista), one čitaju i žive knjigu koju i čitalac čita. Šta ste želeli da postignete ovim postupkom?

Kao što ste naslutili pitanjem, veću verodostojnost i uverljivost, kao i ulančavanje čitanja. Zapravo, nisam to želeo, tako je ispalo. Kao i u vezi sa življom slikom i plastičnijim otiskom vremena. Sve to su diktirali ovog puta moji junaci i, posebno, junakinje. U prvom delu romana „Ispovesti“, definisao sam ih donekle, dao građu o njima i slobodu njihovim postupcima, a sve što se u preostala tri dela „Pravih Beograđanki“ dešava, ishod je njihove naravi.

Kako da shvatimo lik Marojevića, kao vaš alter ego?

Ukoliko sam opisao i neke realne likove, odnosno pošao od životnih biografija nekih sugrađana i, posebno, sugrađanki i završio izneveravanjem građe, ako sam neke likove zasnovane na realnim ljudima doveo u neprijatne okolnosti kakve savremeni Beograd bez problema priređuje, minimalno korektnim mi se učinilo da se lik koji se zove i preziva kao ja i bavi se istim poslom, prođe gore nego svi ostali likovi romana. Recimo i da sam nekada živeo znatno burnije nego poslednjih godina, Igoru Marojeviću verovatno bi se desilo što i njegovom romanesknom dvojniku. Roman je možda prilično ironičan – nadam se, na duhovit način, pa sam ovog puta naročito uživao u ravnoteži koju mi je omogućilo autorstvo.

Čini se da su Beograđanke uvod u širu priču o Beogradu, o opuštenim momcima iz Zemuna i napetim blokovskim, novobeogradskim likovima, čak o sukobima dva MUP-a (koje su „naduvali“ mediji)...

Slažem se, Beograđanke i dovode do tog konflikta, zapravo jedna od njih, dok se druga samo brani, i uvlače Zemunce i blokovce u sukob, po cenu da bi se na kraju neko možda mogao upitati da li su one zaista Beograđanke kako su tvrdile ili su zapravo nešto drugo, lokalnije. Mediji u romanu i služe da, ako već ne mogu da stvore frku, bar je naduvaju. Da li je mnogo drugačije u stvarnosti? Možda je malo blaže nego u „Pravim Beograđankama“, jer moje junakinje ne beže od jakih izazova, pa ih i prave. One su napravile Beograd „Pravih Beograđanki“ Beogradom iz bliže budućnosti, ali bez SF-štosova.

Pored Zemuna i Beograda, Barselona i Katalonija vaš su literarni i životni toponim. Da li emotivno ili kritički posmatrate tamošnja zbivanja?

Trudim se da ih posmatram kritički, a emotivno moram, jer se razrešava nešto čemu sam bio svedok godinama u Kataloniji, čiji sam rezident. Iako razumem težnje independista, koliko god bile ojačane programskim „naduvavanjem“ lokalnog nacionalizma, u konkretnim okolnostima sam ipak bliži tihoj katalonskoj većini i merama madridske vlade, ne računajući preteranu primenu sile na neustavnom referendumu, mada ni biračka masa nije štedela policiju. Katalonski suverenisti bi morali prvo da izbore viši stupanj autonomije svoje pokrajine, a zatim da u koaliciji sa svim republikanskim formacijama u Španiji, koje nisu odlučno za zajedništvo, izbore promenu Ustava. Međutim, nizom grešaka počinjenih u okršaju sa silom koja ima saveznike i u SAD i Latinskoj Americi, i u većini država EU. Pućdemon i ekipa su na najboljem putu da, umesto da izbore katalonski suverenitet, trajno ugroze opstanak katalonskog identiteta.