Праве Београђанке и оне које то нису

Ваша претходна књига посвећена Београђанкама имала је шест издања и амбивалентан пријем пре свега код критике. Да ли је ново дело „Праве Београђанке“ нека врста допуне, коректива или опозиције у односу на прве „Београђанке“?

Чак и у својим остацима, српска књижевна критика већ по микротрадицији суди амбивалентно о мојим књигама, што ме код случаја прошле књиге није ни зачудило, ни баш погодило. Ако роман „Праве Београђанке“ баштини икакав однос спрам тек поменуте збирке – сем што су обе књиге саставни делови „Београдског петокњижја“ пред крајем – он је најпре опозит „Београђанкама“. Овде приповедање тече из трећег лица, дочим је у причама из првог, и то женског. „Београђанке“ готово да не додирују мушке ликове, „Праве“ и њих осветљавају, укључујући и њихов однос према појединим јунакињама и, уопште, женском роду.

Шта значи епитет „праве“, значи ли то да постоје и оне Београђанке које нису праве? Да ли говоримо о статусу који се наслеђује или ствара?

Оне су праве, више са аспекта припадништва мејнстриму, него по збиру колена у Београду. Оне које нисам означио правима лично причају своје приче са разних облика маргине и не зацртавају идеал дамства као праве Београђанке. Уосталом, ниједној од јунакиња „Београђанки“ није поменуто порекло, док је оно у роману, апсолутном већином, београдско.

Изабрали сте литерарни поступак који као да се уживо дешава пред читаоцем. Јунакиње разговарају са аутором књиге (који је такође протагониста), оне читају и живе књигу коју и читалац чита. Шта сте желели да постигнете овим поступком?

Као што сте наслутили питањем, већу веродостојност и уверљивост, као и уланчавање читања. Заправо, нисам то желео, тако је испало. Као и у вези са живљом сликом и пластичнијим отиском времена. Све то су диктирали овог пута моји јунаци и, посебно, јунакиње. У првом делу романа „Исповести“, дефинисао сам их донекле, дао грађу о њима и слободу њиховим поступцима, а све што се у преостала три дела „Правих Београђанки“ дешава, исход је њихове нарави.

Како да схватимо лик Маројевића, као ваш алтер его?

Уколико сам описао и неке реалне ликове, односно пошао од животних биографија неких суграђана и, посебно, суграђанки и завршио изневеравањем грађе, ако сам неке ликове засноване на реалним људима довео у непријатне околности какве савремени Београд без проблема приређује, минимално коректним ми се учинило да се лик који се зове и презива као ја и бави се истим послом, прође горе него сви остали ликови романа. Рецимо и да сам некада живео знатно бурније него последњих година, Игору Маројевићу вероватно би се десило што и његовом романескном двојнику. Роман је можда прилично ироничан – надам се, на духовит начин, па сам овог пута нарочито уживао у равнотежи коју ми је омогућило ауторство.

Чини се да су Београђанке увод у ширу причу о Београду, о опуштеним момцима из Земуна и напетим блоковским, новобеоградским ликовима, чак о сукобима два МУП-а (које су „надували“ медији)...

Слажем се, Београђанке и доводе до тог конфликта, заправо једна од њих, док се друга само брани, и увлаче Земунце и блоковце у сукоб, по цену да би се на крају неко можда могао упитати да ли су оне заиста Београђанке како су тврдиле или су заправо нешто друго, локалније. Медији у роману и служе да, ако већ не могу да створе фрку, бар је надувају. Да ли је много другачије у стварности? Можда је мало блаже него у „Правим Београђанкама“, јер моје јунакиње не беже од јаких изазова, па их и праве. Оне су направиле Београд „Правих Београђанки“ Београдом из ближе будућности, али без СФ-штосова.

Поред Земуна и Београда, Барселона и Каталонија ваш су литерарни и животни топоним. Да ли емотивно или критички посматрате тамошња збивања?

Трудим се да их посматрам критички, а емотивно морам, јер се разрешава нешто чему сам био сведок годинама у Каталонији, чији сам резидент. Иако разумем тежње индепендиста, колико год биле ојачане програмским „надувавањем“ локалног национализма, у конкретним околностима сам ипак ближи тихој каталонској већини и мерама мадридске владе, не рачунајући претерану примену силе на неуставном референдуму, мада ни бирачка маса није штедела полицију. Каталонски суверенисти би морали прво да изборе виши ступањ аутономије своје покрајине, а затим да у коалицији са свим републиканским формацијама у Шпанији, које нису одлучно за заједништво, изборе промену Устава. Међутим, низом грешака почињених у окршају са силом која има савезнике и у САД и Латинској Америци, и у већини држава ЕУ. Пућдемон и екипа су на најбољем путу да, уместо да изборе каталонски суверенитет, трајно угрозе опстанак каталонског идентитета.