Dramski ples muškarca sa sudbinom

Maozov „Fokstrot”, filmski ples muškarca sa njegovom sudbinom i filozofska parabola koja, kroz priču o ocu i sinu ispričanu upotrebom strukture narativnog triptiha sa obrisima klasične grčke tragedije, pokušava da dekonstruiše nejasan koncept nazvan „sudbina”, gledaoca koji povremeno gubi dah prikiva za sedište.

Sama priča je naizgled bizarna – ocu i majci u Tel Avivu na vrata stana dolaze dva vojnika i saopštavaju da im je sin časno poginuo u akciji. U tom prvom delu triptiha publika se suočava sa čitavom skalom moguće roditeljske patnje sve do potpunog zaokreta – u pitanju je greška. Drugi deo filma prikazuje svu besmislenost vojničkih zadataka još uvek golobradih momaka koji će na rampi usred pustinje greškom pobiti Palestince u automobilu. Još jedna greška, ali ona treća je i najgora. Otac poteže veze kako bi sina vratio kući i tako će iz najboljih namera „izazvati sudbinu” da priredi nesrećnu slučajnost.

Čitav ovaj niz bizarnih događaja Samuel Maoz koristi da bi na filmski moćan način pokazao kako sinovi plaćaju veliku cenu za učinjene greške i pogrešne odluke svojih očeva, pri tom i sami čineći greške („Naš neuspeh se vidi u greškama naše dece” kaže Maoz). U svakom slučaju, istorija se ponavlja. Tragedija za tragedijom iz generacije u generaciju...

Uzbudljiv i moćan film „Fokstrot” tek je drugi dugometražni igrani film u karijeri Samuela Maoza, snimljen posle 10 godina pauze od njegovog kultnog debitantskog „Libana” („Lebanon”), nagrađivanog širom sveta pa i na beogradskom Festu. „Fokstrot”, baš kao i „Liban” su filmovi koji na izvestan način svedoče da se Maoz još uvek nije oslobodio ni svojih sećanja ni trauma izazvanih učešćem u izraelskom ratu na teritoriji Libana tokom redovnog služenja svog (obaveznog dvogodišnjeg) vojnog roka. I „Fokstrot” se dotiče ove teme, doduše ne samog rata već služenja vojnog roka u zemlji u kojoj stalno vlada neka vrsta (polu)ratnog stanja. O tome možda najbolje svedoči onaj kadar iz filma u kojem su, jedno pored drugog na stolu, slika umrlice vojnika na kompjuterskom ekranu i činija sa pomorandžama.

„Taj kadar opisuje moju zemlju u četiri reči: pomorandže i mrtvi vojnici“, izjavio je u intervjuu za „Politiku” Maoz, otkrivajući tada i da je pauzu između „Libana” i „Fokstrota” ispunjavao pisanjem knjiga, odgajanjem ćerki i kasnom noćnom radio-emisijom. Tada je našim čitaocima, a sadašnjim gledaocima „Fokstrota”, otkrio i kako je nastala ova njegova nova filmska priča, porodična drama čiji su junaci otac Mihael, majka Dafne i sin Jonatan.

A sve je počelo jednom slučajnošću. Ili je u to opet bio umešan i prst sudbine? Jednog dana je njegova starija ćerka zakasnila na autobus i tako izbegla smrt. „Stalno je kasnila u školu i zbog toga uvek tražila novac za taksi, što je počelo mnogo da nas košta. Jednog jutra, veoma ljut, a sa željom da počne da se ponaša odgovorno, naterao sam je da ide autobusom. Srećom te vozač autobusa na liniji broj 5 nije bio dovoljno ljubazan da zakoči i otvori joj vrata na koja je, kasneći, kucala. Samo pola sata kasnije preko radija se čulo da se bombaš samoubica u tom autobusu razneo i da ima desetak mrtvih. Bio sam na kolenima ophrvan krivicom što sam baš tog dana odlučio da je naučim redu i možda je zbog toga poslao u smrt. Mislite da činite prave i logične stvari, a već sledećeg trenutka može početi haos. Filmski junak Mihael je tako izgubio sina vojnika, a što se mene lično tiče, još uvek se smatram veoma srećnim čovekom što imam ćerke i što one kasne...“.

Film „Fokstrot” nikako ne treba propustiti, jer je on jedan od najsnažnijih filmova u glavnom programu 23. Festivala autorskog filma. Zbog masovnijeg broja gledalaca možda mu je primerenije mesto bilo u Sava centru na beogradskom Festu. Tamo se svojevremeno Samuel Maoz i lično poklonio Beogradu posle ovacija za filmsko remek-delo zvano „Liban”.

Amsterdamska nagrada pred beogradsku premijeru

Dokumentarni film Mile Turajlić pobednik programa „Kamera u fokusu” na festivalu IDFA 

Posle svetske premijere na festivalu u Torontu, zatim i uspešnog njujorškog nastupa dokumentarni film „Druga strana svega” Mile Turajlić („Sinema komunisto”), na festivalu IDFA u Amsterdamu upravo je proglašen pobednikom programa „Kamera u fokusu” i to pred beogradsku premijeru zakazanu za 29. novembar (Sava centar) u okviru 23. FAF-a.

Ovaj dokumentarac Turajlićeve govori o istoriji demokratskih promena u Srbiji kroz priču ispričanu iz jednog beogradskog stana podeljenog vratima koja se nisu otključavala punih 65 godina. Film kroz hroniku jedne porodice (porodica profesorke Srbijanke Turajlić, Miline majke) kazuje i o tome kako politika postaje lično pitanje i kako pojedinac mora da čini izbore suočavajući se sa iluzijama tokom procesa tranzicije društvenog uređenja...

Dokumentarni film „Druga strana svega”, u kojem je Mila Turajlić i scenarista, reditelj, snimatelj i akter, nastao je kao koprodukcija između Srbije, Francuske i Katara, uz podršku Ministarstva za kulturu Srbije. Amsterdamski žiri u obrazloženju za nagradu između ostalog je naveo i da Milin film „gledaocu u prostoru u kojem prošlost i sadašnjost neprestano stupaju u dijalog, otkriva i jedan nadahnjujući lik – autorkinu majku, ženu koja je život posvetila političkom aktivizmu” i da „poetski struktuirana lepota ovog lika naprosto odjekuje...“.