Драмски плес мушкарца са судбином

Маозов „Фокстрот”, филмски плес мушкарца са његовом судбином и филозофска парабола која, кроз причу о оцу и сину испричану употребом структуре наративног триптиха са обрисима класичне грчке трагедије, покушава да деконструише нејасан концепт назван „судбина”, гледаоца који повремено губи дах прикива за седиште.

Сама прича је наизглед бизарна – оцу и мајци у Тел Авиву на врата стана долазе два војника и саопштавају да им је син часно погинуо у акцији. У том првом делу триптиха публика се суочава са читавом скалом могуће родитељске патње све до потпуног заокрета – у питању је грешка. Други део филма приказује сву бесмисленост војничких задатака још увек голобрадих момака који ће на рампи усред пустиње грешком побити Палестинце у аутомобилу. Још једна грешка, али она трећа је и најгора. Отац потеже везе како би сина вратио кући и тако ће из најбољих намера „изазвати судбину” да приреди несрећну случајност.

Читав овај низ бизарних догађаја Самуел Маоз користи да би на филмски моћан начин показао како синови плаћају велику цену за учињене грешке и погрешне одлуке својих очева, при том и сами чинећи грешке („Наш неуспех се види у грешкама наше деце” каже Маоз). У сваком случају, историја се понавља. Трагедија за трагедијом из генерације у генерацију...

Узбудљив и моћан филм „Фокстрот” тек је други дугометражни играни филм у каријери Самуела Маоза, снимљен после 10 година паузе од његовог култног дебитантског „Либанa” („Lebanon”), награђиваног широм света па и на београдском Фесту. „Фокстрот”, баш као и „Либан” су филмови који на известан начин сведоче да се Маоз још увек није ослободио ни својих сећања ни траума изазваних учешћем у израелском рату на територији Либана током редовног служења свог (обавезног двогодишњег) војног рока. И „Фокстрот” се дотиче ове теме, додуше не самог рата већ служења војног рока у земљи у којој стално влада нека врста (полу)ратног стања. О томе можда најбоље сведочи онај кадар из филма у којем су, једно поред другог на столу, слика умрлице војника на компјутерском екрану и чинија са поморанџама.

„Тај кадар описује моју земљу у четири речи: поморанџе и мртви војници“, изјавио је у интервјуу за „Политику” Маоз, откривајући тада и да је паузу између „Либана” и „Фокстрота” испуњавао писањем књига, одгајањем ћерки и касном ноћном радио-емисијом. Тада је нашим читаоцима, а садашњим гледаоцима „Фокстрота”, открио и како је настала ова његова нова филмска прича, породична драма чији су јунаци отац Михаел, мајка Дафне и син Јонатан.

А све је почело једном случајношћу. Или је у то опет био умешан и прст судбине? Једног дана је његова старија ћерка закаснила на аутобус и тако избегла смрт. „Стално је каснила у школу и због тога увек тражила новац за такси, што је почело много да нас кошта. Једног јутра, веома љут, а са жељом да почне да се понаша одговорно, натерао сам је да иде аутобусом. Срећом те возач аутобуса на линији број 5 није био довољно љубазан да закочи и отвори јој врата на која је, каснећи, куцала. Само пола сата касније преко радија се чуло да се бомбаш самоубица у том аутобусу разнео и да има десетак мртвих. Био сам на коленима опхрван кривицом што сам баш тог дана одлучио да је научим реду и можда је због тога послао у смрт. Мислите да чините праве и логичне ствари, а већ следећег тренутка може почети хаос. Филмски јунак Михаел је тако изгубио сина војника, а што се мене лично тиче, још увек се сматрам веома срећним човеком што имам ћерке и што оне касне...“.

Филм „Фокстрот” никако не треба пропустити, јер је он један од најснажнијих филмова у главном програму 23. Фестивала ауторског филма. Због масовнијег броја гледалаца можда му је примереније место било у Сава центру на београдском Фесту. Тамо се својевремено Самуел Маоз и лично поклонио Београду после овација за филмско ремек-дело звано „Либан”.

Амстердамска награда пред београдску премијеру

Документарни филм Миле Турајлић победник програма „Камера у фокусу” на фестивалу ИДФА 

После светске премијере на фестивалу у Торонту, затим и успешног њујоршког наступа документарни филм „Друга страна свега” Миле Турајлић („Синема комунисто”), на фестивалу ИДФА у Амстердаму управо је проглашен победником програма „Камера у фокусу” и то пред београдску премијеру заказану за 29. новембар (Сава центар) у оквиру 23. ФАФ-а.

Овај документарац Турајлићеве говори о историји демократских промена у Србији кроз причу испричану из једног београдског стана подељеног вратима која се нису откључавала пуних 65 година. Филм кроз хронику једне породице (породица професорке Србијанке Турајлић, Милине мајке) казује и о томе како политика постаје лично питање и како појединац мора да чини изборе суочавајући се са илузијама током процеса транзиције друштвеног уређења...

Документарни филм „Друга страна свега”, у којем је Мила Турајлић и сценариста, редитељ, сниматељ и актер, настао је као копродукција између Србије, Француске и Катара, уз подршку Министарства за културу Србије. Амстердамски жири у образложењу за награду између осталог је навео и да Милин филм „гледаоцу у простору у којем прошлост и садашњост непрестано ступају у дијалог, открива и један надахњујући лик – ауторкину мајку, жену која је живот посветила политичком активизму” и да „поетски структуирана лепота овог лика напросто одјекује...“.