Nema penzije za pisca

Miodrag Zupanc, dramski pisac i dugogodišnji novinar i urednik u RTS-u, od 2015. kada je njegovo „televizijsko i radno vreme” isteklo posvetio se porodici i pisanju. Stekao je i mnogo poznanika po Srbiji, zovu ga, pa on, eto, i dalje tumara. Kaže da tumara i sam po poznatim i nepoznatim beogradskim šumama. Sa suprugom Jelicom Zupanc često posećuju ćerku jedinicu koja živi u Pragu i koja je takođe uspešan dramaturg. Pohvalio se da ona gostuje na čuvenim svetskim univerzitetima i da piše. Unuka Didi je, naglašava, najveće zvanje i priznanje koje je stekao u životu.

Prvi stalni poslovi Miodraga Zupanca bili su u SKC-u, potom u DK Studentski grad, gde je bio urednik. Učestvovao je u oživljavanju više puta zabranjivanog časopisa „Vidici”. Za Atelje 212 dramatizovao je novelu Mirka Kovača – „Malvina”, koja je izvedena desetak puta i neočekivano skinuta s repertoara. U toj situaciji Slobodan Novaković mu je ponudio da pređe u Filmsku redakciju TV Beograd. Ubrzo je došla jedna od čestih reorganizacija, programi su pretumbani, a osnovana je nova redakcija Kontakt programa u koju je prebačen. Tu je, pored glavnog urednika Mališe Marinkovića, zatekao Novaka Novaka, Jelenu Đukić i Dunju Lango. „Nedeljno popodne” su na smenu radili sa TV Zagreb. Tada se na delu osetilo tiho takmičenje sa Zagrepčanima. Znalo se da mi pravimo bolje serijske programe, zabavne emisije, a Zagrepčani dobre kvizove.

Apel Miće Orlovića

– Sećam se, Mića Orlović je bio neverovatno ubedljiv – prebire po uspomenama Zupanc. – Jednom se, usred emisije, javio lekar iz Zavoda za transfuziju i zamolio da hitno pozovemo davaoce iz Zagreba, jer su ostali bez zaliha. Mića uživo uputi apel. Posle jednog sata, lekar se javio i zahvalio. Imali su neočekivano veliki odziv.

U Kontakt programu je Zupanc uređivao i emisiju „Da te pitam”. Putovali su po čitavoj Jugoslaviji i snimali zanimljivosti, uglavnom vezane za pitanja gledalaca. Nekoliko puta se javljao „ljubitelj” iz Štubika i kada su otišli u Negotinsku krajinu svratili su u Štubik i seosku kafanu. Samo što su prešli prag, kafedžija se ustremi na reditelja Miću Uzelca i tonca Zorana Kovačevića i nagrdi ih što izmišljaju pitanja u njegovo ime. Niti ga interesuju kratke suknje na Susku, ni vezilje iz Idrije, a kamoli magarci iz Mostara. Zavitlavali su ga celo selo i okoliš.

– Ipak, sve se završilo kako treba – i domaćinski!

Sredinom osamdesetih, zasitio se takmičenja, publiciteta koje prate žive i zabavne emisije, iskoristio je novu reorganizaciju i predložilo da pređe u Školsku redakciju. Čeda Mirković, urednik Obrazovnog programa, nije verovao da neko iz popularnog programa želi da dobrovoljno pređe „kod njega”. Pokušao je da ga dobronamerno odbije, uz obrazloženje da u Školskoj redakciji istoričari uređuju istorijske, filolozi jezičke i književne, geografi geografske, a pedagozi i psiholozi dečije emisije.

– Šta bi ti radio, upitao me je. Rekoh: „Veliki odmor”.

I nije se pokajao. Priseća se, u „Velikom odmoru” su srednjoškolci predstavljali svoje škole, grad u kome žive, a onda su dolazili u studio gde su im priređivali žurke, sa bendovima i rokerima koje su sami izabrali. Ova emisija unela je živost i bila predah u mnoštvu obrazovnih programa.

Lajkovački Mile

Zupanc je uređivao i serijale „Nedeljnik”, „Rečnik pozorišta”, „Vrste pozorišta”, „Savremeni dramski pisci”, „Čuvari baštine”, portrete, obrazovne reportaže.

– Uh, mnogo toga smo preživeli – kaže. –Devedesetih je Informativni program dobio sve prioritete. Svi ostali programi su postali nebitni. Jedva smo opstajali, radili smo sa minimalnim troškovima, dovijali smo se na razne načine da dođemo do tehnike. Dešavalo se kad izađemo na teren da naletimo na gruba odbijanja, da nas s prezirom nazivaju TV Bastilja, ali kad bismo objasnili da smo Školski program, ljudi bi omekšali, pokazivali respekt, priznanje da smo drugačiji. Sve me to podsećalo na vic o Muji koga pitaju odakle je, on kaže iz Bosne, na to ide konstatacija: „Vi ste oni lenji?” A Mujo panično odgovara: „Ne, ne, mi smo oni glupi.” U tom zbrkanom ludilu vremena, mi smo insistirali da smo drugačiji i glupi.

I dodaje:

– Sa konačnim raspadom zemlje TV Beograd je promenila ime u Radio-televizija Srbije., O Srbiji se mitomanisalo i lupetalo iz strašnog neznanja. Shvatio sam da malo ko zna na primer, koja nam je najviša planina, najduža reka, najveći vodopad, najstarije stablo, najstarija crkva, prvi zapis, najstarija naseobina... Konsultovao sam se sa stručnjacima i koncipirao serijal „Enciklopedija za radoznale”.

– Tako ste naslovili i svoju knjigu...?

– Da, jer je nastala po istoimenoj televizijskoj seriji. U više navrata snimali smo zapostavljenu Petrovu crkvu, kod Novog Pazara, najstariju sačuvanu crkvu u našoj zemlji, pričali priču o Ibru, detaljno obrađivali Staru planinu, Midžor i okolinu, slikali zaboravljene prve srpske zadužbine, crkvu Svetog Nikole i manastir Svete Bogorodice u Kuršumliji, pentrali se do ostatka grada Rasa, podržali kampanju oko Đavolje varoši, Šarganske osmice, Zlota, zaštite beloglavog supa... Time smo dali mali doprinos da mnoga važna mesta dobiju na značaju, ožive, postanu turističke destinacije i mesta okupljanja. Za ovu seriju dobio sam zvanično priznanje – plaketu „Lajkovački Mile”.

– Koje godine je to bilo?

– Pre četiri godine, na „Majskim susretima na Kolubari”, kraj čuvene Jolića vodenice. Na ovom poslu nismo bili sami, u svakom od mesta nalazili smo entuzijaste, elokventne ljude koji su direktno učestvovali i sarađivali. Teško je nabrojati sve, ali bez njih ne bismo uspeli: Dragica Premović Aleksić, arheolog iz Novog Pazara, Golub Radovanović, bibliotekar iz Sokobanje, Julka Kuzmanović, arheolog iz Prokuplja, Miodrag Velojić, geograf iz Zaječara, Vladimir Krivošejev, istoričar iz Valjeva, Bora Dimitrijević, arheolog iz Zaječara, Dragica Jocić, turizmolog iz Knjaževca... O njima se malo zna i u njihovim sredinama. Oni tiho, strpljivo, sistematično, bez velikog ćara rade svoje, održavaju i čuvaju Srbiju. I posebna priča su snimatelj Periša Đinđić, tonac Ljuba Jovanović i istoričar umetnosti Milutin Dedić, koji su godinama bezrezervno verovali i podržavali projekat, ćutke podnosili sve napore, zgode i nezgode. Naša saradnja trajala je gotovo 20 godina, snimili smo oko 2.000 priloga. To su jedini pravi prijatelji koje sam stekao na televiziji i sa kojima se i danas družim.

Pet godina je Miodrag Zupanc bio glavni i odgovorni urednik Kulturno-obrazovnog programa RTS-a. Veli da je to bio prilično glomazan program koji je posle njegovog odlaska u penziju podeljen. Priznaje da mu baš nije prijao posao vezan za kancelariju i neprekidno rešavanje programskih, uređivačkih i produkcionih zavrzlama. Ipak, ponosan je što je obnovio Dečiju redakciju, sa novim serijama i emisijama na našem jeziku za našu decu. Kako-tako izborio se i za opstanak TV drame i filma, uveo pomalo elitističku emisiju „Vidik” u kojoj je stvoren prostor za afirmaciju mlađih stručnjaka, docenata i profesora društvenih nauka. Dostojanstveno je obeležen jubilej Konstantinovog edikta velikim dokumentarističkim poduhvatom 1.700 godina hrišćanstva, koji je sniman u svim mediteranskim zemljama, uz učešće stručnjaka iz Italije, Hrvatske, Grčke, Turske, Vatikana, Rusije, Makedonije. A obeležavanje 100 godina Velikog rata propraćeno je sa više od dvadeset novih serijala. Imao je sreću i sa igranim serijama. „Montevideo, bog te video”, „Vojna akademija”, „Jagodići”, „Branio sam Mladu Bosnu”, „Cvat lipe na Balkanu”, „Bela lađa” imaju njegov urednički potpis. Započeo je i projekt „Čizmaši”.

Naglašava da je svih ovih godina njegova najveća podrška bila supruga Jelica. U braku su 45 godina. Kao pisci razlikuju se po žanrovima, temama i interesovanjima, čitaju zajedno tekstove i jedno drugom pomažu u pisanju. Kaže to nije uvek lako, ali je korisno. Objavio je romane „Zemlja u kvaru” i „Bajka iz budžaka”, pripovetku „Majstori čuburskog sveta”, putopis „Kojekude Srbija” i „Enciklopediju za radoznale – šta je šta”. Pisao je i za pozorište – drame „Bela ruža za Dubljansku ulicu”, „Banja za nerotkinje”, „Besnilo”, i za televiziju – seriju „Najbolje godine” i „Tajne novogodišnjih praznika”. I... I dalje će pisati...