Нема пензије за писца

Миодраг Зупанц, драмски писац и дугогодишњи новинар и уредник у РТС-у, од 2015. када је његово „телевизијско и радно време” истекло посветио се породици и писању. Стекао је и много познаника по Србији, зову га, па он, ето, и даље тумара. Каже да тумара и сам по познатим и непознатим београдским шумама. Са супругом Јелицом Зупанц често посећују ћерку јединицу која живи у Прагу и која је такође успешан драматург. Похвалио се да она гостује на чувеним светским универзитетима и да пише. Унука Диди је, наглашава, највеће звање и признање које је стекао у животу.

Први стални послови Миодрага Зупанца били су у СКЦ-у, потом у ДК Студентски град, где је био уредник. Учествовао је у оживљавању више пута забрањиваног часописа „Видици”. За Атеље 212 драматизовао је новелу Мирка Ковача – „Малвина”, која је изведена десетак пута и неочекивано скинута с репертоара. У тој ситуацији Слободан Новаковић му је понудио да пређе у Филмску редакцију ТВ Београд. Убрзо је дошла једна од честих реорганизација, програми су претумбани, а основана је нова редакција Контакт програма у коју је пребачен. Ту је, поред главног уредника Малише Маринковића, затекао Новака Новака, Јелену Ђукић и Дуњу Ланго. „Недељно поподне” су на смену радили са ТВ Загреб. Тада се на делу осетило тихо такмичење са Загрепчанима. Знало се да ми правимо боље серијске програме, забавне емисије, а Загрепчани добре квизове.

Апел Миће Орловића

– Сећам се, Мића Орловић је био невероватно убедљив – пребире по успоменама Зупанц. – Једном се, усред емисије, јавио лекар из Завода за трансфузију и замолио да хитно позовемо даваоце из Загреба, јер су остали без залиха. Мића уживо упути апел. После једног сата, лекар се јавио и захвалио. Имали су неочекивано велики одзив.

У Контакт програму је Зупанц уређивао и емисију „Да те питам”. Путовали су по читавој Југославији и снимали занимљивости, углавном везане за питања гледалаца. Неколико пута се јављао „љубитељ” из Штубика и када су отишли у Неготинску крајину свратили су у Штубик и сеоску кафану. Само што су прешли праг, кафеџија се устреми на редитеља Мићу Узелца и тонца Зорана Ковачевића и нагрди их што измишљају питања у његово име. Нити га интересују кратке сукње на Суску, ни везиље из Идрије, а камоли магарци из Мостара. Завитлавали су га цело село и околиш.

– Ипак, све се завршило како треба – и домаћински!

Средином осамдесетих, заситио се такмичења, публицитета које прате живе и забавне емисије, искористио је нову реорганизацију и предложило да пређе у Школску редакцију. Чеда Мирковић, уредник Образовног програма, није веровао да неко из популарног програма жели да добровољно пређе „код њега”. Покушао је да га добронамерно одбије, уз образложење да у Школској редакцији историчари уређују историјске, филолози језичке и књижевне, географи географске, а педагози и психолози дечије емисије.

– Шта би ти радио, упитао ме је. Рекох: „Велики одмор”.

И није се покајао. Присећа се, у „Великом одмору” су средњошколци представљали своје школе, град у коме живе, а онда су долазили у студио где су им приређивали журке, са бендовима и рокерима које су сами изабрали. Ова емисија унела је живост и била предах у мноштву образовних програма.

Лајковачки Миле

Зупанц је уређивао и серијале „Недељник”, „Речник позоришта”, „Врсте позоришта”, „Савремени драмски писци”, „Чувари баштине”, портрете, образовне репортаже.

– Ух, много тога смо преживели – каже. –Деведесетих је Информативни програм добио све приоритете. Сви остали програми су постали небитни. Једва смо опстајали, радили смо са минималним трошковима, довијали смо се на разне начине да дођемо до технике. Дешавало се кад изађемо на терен да налетимо на груба одбијања, да нас с презиром називају ТВ Бастиља, али кад бисмо објаснили да смо Школски програм, људи би омекшали, показивали респект, признање да смо другачији. Све ме то подсећало на виц о Муји кога питају одакле је, он каже из Босне, на то иде констатација: „Ви сте они лењи?” А Мујо панично одговара: „Не, не, ми смо они глупи.” У том збрканом лудилу времена, ми смо инсистирали да смо другачији и глупи.

И додаје:

– Са коначним распадом земље ТВ Београд је променила име у Радио-телевизија Србије., О Србији се митоманисало и лупетало из страшног незнања. Схватио сам да мало ко зна на пример, која нам је највиша планина, најдужа река, највећи водопад, најстарије стабло, најстарија црква, први запис, најстарија насеобина... Консултовао сам се са стручњацима и конципирао серијал „Енциклопедија за радознале”.

– Тако сте насловили и своју књигу...?

– Да, јер је настала по истоименој телевизијској серији. У више наврата снимали смо запостављену Петрову цркву, код Новог Пазара, најстарију сачувану цркву у нашој земљи, причали причу о Ибру, детаљно обрађивали Стару планину, Миџор и околину, сликали заборављене прве српске задужбине, цркву Светог Николе и манастир Свете Богородице у Куршумлији, пентрали се до остатка града Раса, подржали кампању око Ђавоље вароши, Шарганске осмице, Злота, заштите белоглавог супа... Тиме смо дали мали допринос да многа важна места добију на значају, оживе, постану туристичке дестинације и места окупљања. За ову серију добио сам званично признање – плакету „Лајковачки Миле”.

– Које године је то било?

– Пре четири године, на „Мајским сусретима на Колубари”, крај чувене Јолића воденице. На овом послу нисмо били сами, у сваком од места налазили смо ентузијасте, елоквентне људе који су директно учествовали и сарађивали. Тешко је набројати све, али без њих не бисмо успели: Драгица Премовић Алексић, археолог из Новог Пазара, Голуб Радовановић, библиотекар из Сокобање, Јулка Кузмановић, археолог из Прокупља, Миодраг Велојић, географ из Зајечара, Владимир Кривошејев, историчар из Ваљева, Бора Димитријевић, археолог из Зајечара, Драгица Јоцић, туризмолог из Књажевца... О њима се мало зна и у њиховим срединама. Они тихо, стрпљиво, систематично, без великог ћара раде своје, одржавају и чувају Србију. И посебна прича су сниматељ Периша Ђинђић, тонац Љуба Јовановић и историчар уметности Милутин Дедић, који су годинама безрезервно веровали и подржавали пројекат, ћутке подносили све напоре, згоде и незгоде. Наша сарадња трајала је готово 20 година, снимили смо око 2.000 прилога. То су једини прави пријатељи које сам стекао на телевизији и са којима се и данас дружим.

Пет година је Миодраг Зупанц био главни и одговорни уредник Културно-образовног програма РТС-а. Вели да је то био прилично гломазан програм који је после његовог одласка у пензију подељен. Признаје да му баш није пријао посао везан за канцеларију и непрекидно решавање програмских, уређивачких и продукционих заврзлама. Ипак, поносан је што је обновио Дечију редакцију, са новим серијама и емисијама на нашем језику за нашу децу. Како-тако изборио се и за опстанак ТВ драме и филма, увео помало елитистичку емисију „Видик” у којој је створен простор за афирмацију млађих стручњака, доцената и професора друштвених наука. Достојанствено је обележен јубилеј Константиновог едикта великим документаристичким подухватом 1.700 година хришћанства, који је сниман у свим медитеранским земљама, уз учешће стручњака из Италије, Хрватске, Грчке, Турске, Ватикана, Русије, Македоније. А обележавање 100 година Великог рата пропраћено је са више од двадесет нових серијала. Имао је срећу и са играним серијама. „Монтевидео, бог те видео”, „Војна академија”, „Јагодићи”, „Бранио сам Младу Босну”, „Цват липе на Балкану”, „Бела лађа” имају његов уреднички потпис. Започео је и пројект „Чизмаши”.

Наглашава да је свих ових година његова највећа подршка била супруга Јелица. У браку су 45 година. Као писци разликују се по жанровима, темама и интересовањима, читају заједно текстове и једно другом помажу у писању. Каже то није увек лако, али је корисно. Објавио је романе „Земља у квару” и „Бајка из буџака”, приповетку „Мајстори чубурског света”, путопис „Којекуде Србија” и „Енциклопедију за радознале – шта је шта”. Писао је и за позориште – драме „Бела ружа за Дубљанску улицу”, „Бања за нероткиње”, „Беснило”, и за телевизију – серију „Најбоље године” и „Тајне новогодишњих празника”. И... И даље ће писати...