„Florentinski šešir” sa dva kapitena
Član sam ansambla pozorišta „Boško Buha”. To je moja nova porodica i radujem se našoj večerašnjoj premijeri „Florentinskog šešira”, kaže glumac Zoran Cvijanović najavljujući premijerno izvođenje vodvilja „Florentinski šešir” Ežena Labiša, u režiji i adaptaciji Darijana Mihajlovića, večeras u 20 sati na sceni u UK „Vuk Stefanović Karadžić”, a u produkciji pozorišta „Boško Buha” kome je ovo ujedno jedan od najvećih projekata u poslednjih nekoliko godina. Delo je prevela Ivanka Pavlović, scenograf je Aljoša Spajić, kostimograf Ivana Vasić, koreograf Nebojša Gromilić. Kompozitor Aleksandar Lokner, koji je radio muziku za više predstava pozorišta „Boško Buha”, ali prvi put za Večernju scenu, kaže da je ovoga puta u pitanju bio ozbiljan posao čiji je rezultat 17 kupleta, od kojih 15 originalnih koji su u duhu radnje.
– Reč je o vrsti dela svetske literature koja treba da radi svaka generacija pozorišnih umetnika. Nama se pogodilo da u ekipi „Florentinskog šešira” imamo dva izuzetna glumca: Dejana Lutkića i Gorana Jevtića koji su u najboljim godinama i kojima su glavne uloge Fadinara i Nonankura došle u najboljem trenutku. I bili su nam pravi kapiteni tokom rada na ovoj predstavi Ežena Labiša. Tako da je i u pedagoškom smislu forma zadovoljena, a predstava je uzdignuta i na visok umetnički nivo za koji mislim da će terapeutski delovati na gledaoce. Verujem da će se publika dosta smejati i da će mnogo voleti ovu našu predstavu – podvlači Cvijanović.
Zoran Cvijanović vinuo se u sam vrh srpskog glumišta neposredno posle završetka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, budući da su ga sustizale brojne uloge, počev od televizijske serije „Sivi dom” preko filmova „Oktoberfest”, „Poltron”, „Mi nismo anđeli”, „Lepa sela lepo gore”.
Iskusnom Cvijanoviću u predstavi „Florentinski šešir” reditelj Darijan Mihajlović poverio je lik Bopertuija, odnosno mesara. U velikom glumačkom ansamblu su i Vladan Dujović, Dragoljub Denda, Uroš Jovčić, Aleksandar Radojičić, Nenad Nenadović, Miloš Vlalukin, Teodora Ristovski, Lena Bogdanović, Jelena Trkulja, Ivana Lokner, Saša Nićiforović, Vanja Jovanović, Mitra Mladenović, Đorđe Kreća.
– Malo smo promenili taj karakter. Igram Bopertuija, muža gospođe Anais, čiji je šešir konj pojeo u šumi. Pojavljujem se tek u četvrtom činu, ali da bismo malo radikalizovali radnju samog komada, reditelj je promenio i ambijent celog tog događanja. Darijan Mihajlović je režirao predstavu tako da je promenio i karakter mog junaka, da bi kraj dobio dramatičnu dimenziju. Bopertui je generalno jako zabrinut, istina manje sa dilemom da li mu je žena negde sa nekim, koliko da se vrati kući. Ima nešto ljudsko u svemu tome. Dimenzija koju komad dobije pre nego što se mesar pojavi je već tolika da i Bopertui ulazi u to jurcanje, istina on za ženom, a oni za šeširom – kaže naš sagovornik.
Od 1982. do 1987. godine Zoran Cvijanović bio je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a od 1987. do 2002. pozorišta Atelje 212 kada se povlači u, reklo bi se, teatarsku ilegalu. Posle brojnih pozorišnih iskustava ovaj glumac se, kaže, pronašao upravo u pozorištu „Boško Buha”.
– Ovo je kolektiv u kome se najbolje osećam. U ovom ansamblu sam pronašao svoje pozorište. Vremena se menjaju, ansambli se menjaju, samim tim i ljudi. Sve to ide jedno za drugim, a onda se nešto desilo i sa mnom, sa pozorištem i bavljenjem ovim poslom. Sve se ipak, kao što vidite negde tako lepo sklopilo. Ovde se osećam kao kod kuće i zahvalan sam svom pokojnom prijatelju Miloradu Mandiću Mandi koji me je doveo i primio u ovu divnu pozorišnu porodicu – tvrdi Cvijanović.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
