Moneove i Rubensove tajne
Od našeg specijalnog izveštača
Pariz – Gogen u Gran paleu, Moneova kolekcija u Marmotanu, Rubens u muzeju Luksemburg, Andre Deren u Boburu – deo su atraktivne jesenje ponude u pariskim muzejima u kojima je uvek gužva. „Gogen, alhemičar” je, kažu, izložba stoleća, jer ko zna kad će se u takvom svetlu i obimu moći ponovo videti delo ovog slikara, pa ćemo mu i mi posvetiti poseban prostor uskoro. Ni ostale pomenute izložbe, međutim, nisu manje uzbudljive i posećene.
Moneova kolekcija, na primer, u muzeju Marmotan Mone, iako otvorena još 14. septembra (traje do 14. januara) i dalje privlači veliku pažnju, a u popodnevnim časovima je vrlo moguće da se nađete u gužvi grupnih poseta. To ne čudi kad se zna da je Klod Mone (1840–1926), za razliku od mnogih svojih kolega koji su bili okrenuti samo svom radu, pokazivao veliko interesovanje za dela drugih slikara, pasionirano pratio njihov rad i tako postao nenadmašan kolekcionar. Renoar, Roden, Pisaro, Mane, Sezan, Koro, Buden, Sinjak, Tuluz Lotrek, Delakroa i mnogi drugi – autori su čija dela čine ovu zbirku. Ima tu i nepoznatih imena, na primer Žil Šere sa slikom „Parižanka“, zatim Pol Bodri, Karolis-Diran, Lisjen Pisaro...
U početku, dok je bio siromašan, Mone nije mogao da kupuje slike pa prvu fazu njegove kolekcije čine pokloni njegovih prijatelja impresionista ili slike koje je dobijao razmenom za svoja dela. Bez sumnje Renoar je najviše portretisao Monea i njegovu suprugu, ali suprotno Maneu – nikada ih nije slikao zajedno. Roden mu posvećuje gipsanu figuru, do sada nikad izlaganu, sa posvetom „Velikom majstoru K. Moneu, njegov prijatelj Roden”. Sa Gistavom Kajbotom bio je vrlo prisan i posedovao tri njegove slike. Skicu platna „Pariz, kišni dan” Kajbot mu je poklonio u znak zahvalnosti što je učestvovao na četvrtoj izložbi impresionista 1879. godine.
Znatan broj dela iz Moneove kolekcije bio je u posedu raznih institucija ili privatnih lica, jer ih je njegov sin Mišel rasprodao
Kasnije, kada se njegova materijalna situacija poboljšala, Mone je počeo da kupuje umetnička dela: Rodenova, Sezanova, Koroova... Za jedno od Sezanovih dela platio je 6.750 franaka što je u to vreme za tog slikara bio rekord. Od Pisaroa je kupio sliku namenjenu nacionalnim muzejima u znak zahvalnosti što mu je pomogao da kupi kuću, ali njegov izbor prvenstveno govori o njegovom ličnom stvaralačkom procesu.
Nije bilo nimalo lako napraviti ovu izložbu, kažu u muzeju Marmotan. Znatan broj ovih dela bio je u posedu raznih muzeja i galerija po svetu ili privatnih lica, jer ih je Moneov sin Mišel rasprodao što zbog sopstvenih materijalnih problema, što zbog želje za luksuznim životom, pa su godine prošle dok se nisu sakupila i preuzela. Mone je bio prilično tajnovit te se nikada precizno nije ni znalo šta je sve imao u svojoj kolekciji osim onoga što je bilo u njegovom domu u Živerniju. Popis imovine, napravljen posle njegove smrti, stradao je u Drugom svetskom ratu, pa je rekonstruisan pomoću svedoka te epohe. Arhivska dokumenta često su bila kontradiktorna i tako je jedno od Sezanovih remek-delo sa mrtvom prirodom isključeno iz kolekcije. S druge strane, osvetljena je priča o Maneovoj slici „Dečak u cveću” koja je bila u središtu sudske rasprave, a na kojoj je Žan Ošede (sin Moneove druge žene),
I izložba u muzeju Luksemburg otkriva manje poznatu stranu još jednog umetnika - Rubensa (1577–1640), prikazujući njegove kraljevske portrete koji se mogu videti do 14. januara. Čak se može reći da je ova izložba nešto kao lični porodični album Marije Mediči, jer pokazuje koliku je ulogu ona igrala u njegovoj karijeri. Bez Rubensa, majstora baroknog stila, da li bi je iko zapamtio, pitaju danas. Muzej se nalazi među zidovima palate koju je Marija Mediči podigla 1615. godine i za koju je od Rubensa naručila seriju monumentalnih slika da bi tako ilustrovala svoj život.
Izložba ima dvoje junaka: kraljicu i slikara. Marija Mediči, udovica Anrija Četvrtog i majka Luja Trinaestog, bila je ključna figura u političkom i diplomatskom životu u prvoj trećini 17. veka, a Rubens najslavniji slikar tog vremena. Njihov uticaj širio se u Evropi, a dva veka kasnije spekulisalo se da su zajedno živeli kod njega u Antverpenu jedno vreme posle smrti njenog muža. Ona je bila povezana sa svim vladajućim dinastijama, a on je kroz svoja putovanja više nego ijedan drugi slikar u baroknom periodu, radio u svakom većem centru umetnosti, preplićući kreativnost i diplomatiju. Posetioci se, ako ne najviše onda s podjednakom pažnjom, zadržavaju i pred Rubensovim autoportretom, na samom kraju ove postavke. Poznata su samo četiri njegova autoportreta, a na ovom je predstavljen više kao džentlmen nego kao slikar.
Izložba u Centru Pompidu nam otkriva prvu deceniju(1904–1914) rada slikara Andrea Derena (1880–1954), koji je imao značajnu ulogu ne samo u fovizmu, čiji je bio jedan od osnivača sa Matisom, nego i u drugom avangardnom pokretu – kubizmu. Izloženo je sedamdeset slika, veći broj skulptura, crteža... Kad je reč o slikama, njegova početna dela su morski pejzaži, ribarski brodovi, kupačice, motivi Londona (poput slike „Big Ben”), zatim portreti („Gospođa Deren u zelenom“).
Ta prva decenija u njegovom stvaralaštvu je ključna, jer se 1904. na Pariskom jesenjem salonu sreo sa delom Sezana koje je na njega izvršilo jak uticaj i obeležilo njegovo kasnije stvaralaštvo. Tokom decenije, kada su nastala ova dela koja se mogu pogledati u Boburu do 29. januara, Deren je upoznao brojne slikare i sarađivao sa njima (Pikaso, Brak, Matis) i pesnicima čije lirsko delo je ilustrovao (Apoliner, Jakobs, Breton), otkrio je i počeo da sakuplja dela tzv. primitivne afričke umetnosti, preselio se na Monmartr tako da je već 1914. kada je otišao u Prvi svetski rat bio poznat u umetničkim krugovima.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
