Монеове и Рубенсове тајне

У почетку, док је био сиромашан, Моне није могао да купује слике па прву фазу његове колекције чине поклони његових пријатеља импресиониста или слике које је добијао разменом за своја дела. Без сумње Реноар је највише портретисао Монеа и његову супругу, али супротно Манеу – никада их није сликао заједно. Роден му посвећује гипсану фигуру, до сада никад излагану, са посветом „Великом мајстору К. Монеу, његов пријатељ Роден”. Са Гиставом Кaјботом био је врло присан и поседовао три његове слике. Скицу платна „Париз, кишни дан” Кајбот му је поклонио у знак захвалности што је учествовао на четвртој изложби импресиониста 1879. године.

Касније, када се његова материјална ситуација побољшала, Моне је почео да купује уметничка дела: Роденова, Сезанова, Короова... За једно од Сезанових дела платио је 6.750 франака што је у то време за тог сликара био рекорд. Од Писароа је купио слику намењену националним музејима у знак захвалности што му је помогао да купи кућу, али његов избор првенствено говори о његовом личном стваралачком процесу.

Није било нимало лако направити ову изложбу, кажу у музеју Мармотан. Знатан број ових дела био је у поседу разних музеја и галерија по свету или приватних лица, јер их је Монеов син Мишел распродао што због сопствених материјалних проблема, што због жеље за луксузним животом, па су године прошле док се нису сакупила и преузела. Моне је био прилично тајновит те се никада прецизно није ни знало шта је све имао у својој колекцији осим онога што је било у његовом дому у Живернију. Попис имовине, направљен после његове смрти, страдао је у Другом светском рату, па је реконструисан помоћу сведока те епохе. Архивска документа често су била контрадикторна и тако је једно од Сезанових ремек-дело са мртвом природом искључено из колекције. С друге стране, осветљена је прича о Манеовој слици „Дечак у цвећу” која је била у средишту судске расправе, а на којој је Жан Ошеде (син Монеове друге жене),

И изложба у музеју Луксембург открива мање познату страну још једног уметника - Рубенса (1577–1640), приказујући његове краљевске портрете који се могу видети до 14. јануара. Чак се може рећи да је ова изложба нешто као лични породични албум Марије Медичи, јер показује колику је улогу она играла у његовој каријери. Без Рубенса, мајстора барокног стила, да ли би је ико запамтио, питају данас. Музеј се налази међу зидовима палате коју је Марија Медичи подигла 1615. године и за коју је од Рубенса наручила серију монументалних слика да би тако илустровала свој живот.

Изложба има двоје јунака: краљицу и сликара. Марија Медичи, удовица Анрија Четвртог и мајка Луја Тринаестог, била је кључна фигура у политичком и дипломатском животу у првој трећини 17. века, а Рубенс најславнији сликар тог времена. Њихов утицај ширио се у Европи, а два века касније спекулисало се да су заједно живели код њега у Антверпену једно време после смрти њеног мужа. Она је била повезана са свим владајућим династијама, а он је кроз своја путовања више него иједан други сликар у барокном периоду, радио у сваком већем центру уметности, преплићући креативност и дипломатију. Посетиоци се, ако не највише онда с подједнаком пажњом, задржавају и пред Рубенсовим аутопортретом, на самом крају ове поставке. Позната су само четири његова аутопортрета, а на овом је представљен више као џентлмен него као сликар.

Изложба у Центру Помпиду нам открива прву деценију(1904–1914) рада сликара Андреа Дерена (1880–1954), који је имао значајну улогу не само у фовизму, чији је био један од оснивача са Матисом, него и у другом авангардном покрету – кубизму. Изложено је седамдесет слика, већи број скулптура, цртежа... Кад је реч о сликама, његова почетна дела су морски пејзажи, рибарски бродови, купачице, мотиви Лондона (попут слике „Биг Бен”), затим портрети („Госпођа Дерен у зеленом“).

Та прва деценија у његовом стваралаштву је кључна, јер се 1904. на Париском јесењем салону срео са делом Сезана које је на њега извршило јак утицај и обележило његово касније стваралаштво. Током деценије, када су настала ова дела која се могу погледати у Бобуру до 29. јануара, Дерен је упознао бројне сликаре и сарађивао са њима (Пикасо, Брак, Матис) и песницима чије лирско дело је илустровао (Аполинер, Јакобс, Бретон), открио је и почео да сакупља дела тзв. примитивне афричке уметности, преселио се на Монмартр тако да је већ 1914. када је отишао у Први светски рат био познат у уметничким круговима.