Čekajući sledbenike

Nikola Žutić je objavio svoj napad na tekst Ilije Rapajića i pokušao da omalovaži vrednost knjige „Knez Pavle – istina o 27. martu” koju sam imao zadovoljstvo da napišem sa Veljkom Lalićem.

Nikola Žutić se našao uvređen kad je u Rapajićevom napisu pročitao da smo mi „napravili odličnu analizu dokumenata” i „najtemeljnije istraživanje dokumenata u vezi sa 27. martom”.

Nikola Žutić je zatim održao lekciju „nekompetentnom novinaru” i autorima upozorivši ih da je u „najmanju ruku neozbiljno” proglašavati neku knjigu „istinom o 27. martu”.

Nikola Žutić nam je otkrio da je 27. mart „kontroverzan i kompleksan događaj”. Žutić nam je, pride, blagonaklono ukazao ko može da se bavi ovom temom i na koji način. To mogu samo učenici i sledbenici prof. dr Branka Petranovića (1927–1994), koji godinama „studiozno” istražuju „profesionalni” i „iskusni istoričari”, koji kao Žutić znaju da sebe hvale i prepričavaju sopstvene knjige. „Pisci i publicisti” to ne mogu.

Nikola Žutić, očigledno, nije pročitao knjigu „Knez Pavle – istina o 27. martu”, možda i zbog toga što je ocenio da je ona ispod njegovog nivoa i što je on odavno „danas već daleke 1990”, zajedno sa prof. dr Brankom Petranovićem shvatio da je 27. mart: „kontroverzan i kompleksan događaj”. Uostalom, njihova „voluminozna tematska zbirka” je objavljena, i tačka.

Nikola Žutić nam je svojim „upozorenjem” pokazao zašto su knjige kao naša i te kako danas potrebne i zašto ih treba objavljivati u velikim tiražima (naša knjiga je štampana u 30.000 primeraka i može se kupiti na svim kioscima u Srbiji). Upravo zbog toga što sledbenici prof. dr Petranovića smatraju da je srpska istorija samo njihov rezervat.

„Ko drukčije kaže, kleveće i laže!” Hiljadama naših čitalaca će biti jasno zašto je Nikola Žutić izabrao da nas napadne i omalovaži knjigu „Knez Pavle – istina o 27. martu”. Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina 20. veka domaći istoričari su tvrdili da je 27. mart „naše veliko delo, koje je pod rukovodstvom Tita i Partije počelo da se izgrađuje 27. marta” („Politika”, 27. mart 1949),... da je 27. mart bio „izvršen od jugoslovenskih narodnih masa predvođenih komunističkom partijom” („Politika”, 27. mart 1950).

Devedesetih godina domaći istoriografi više nisu mogli da objavljuju slične „naučne istine”. Valjalo je ovoj titoističkoj „istini” sašiti novo odelo.

Tako je 27. mart postao „kontroverzan i kompleksan događaj” kojim mogu da se bave jedino „profesionalni i iskusni istoričari”. Samo, i to novo lukavstvo se nije primilo. Naša knjiga to, između ostalog, pokazuje. Ali i ne samo naša knjiga...

Sledbenici prof. dr Branka Petranovića, dakle, „profesionalni i iskusni istoričari”, sastavljaju danas udžbenike iz kojih naša deca uče istoriju. Evo šta piše u jednom takvom: (...) „Jugoslovenska vlada je, posle višemesečnih pregovora i kolebanja, potpisala u Beču protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Taj protokol je podrazumevao da Jugoslavija bude pošteđena od učešća u ratu, ali bi nemačke trupe imale pravo da preko njene teritorije prolaze u Grčku (podvukao M.J.)”. (Suzana Rajić, Kosta Nikolić, Nebojša Jovanović: „Istorija za 8. razred osnovne škole”, Beograd, Zavod za udžbenike, januar 2007).

Mi smo, u našoj knjizi, objavili prvu stranu „Politike” od 26. marta 1941, sa naslovom preko cele strane: „Jugoslavija je pristupila paktu triju sila pod uslovom da za vreme trajanja rata Nemačka i Italija ne traže prelaz niti prevoz svojih trupa preko jugoslovenske teritorije”.

Dakle, evo zašto je potrebno objavljivati istinu o 27. martu. Ne čekajući više da se učenici i sledbenici prof. dr Petranovića osveste.

A čitaocima koje je zainteresovala ova polemika i koji bi da saznaju još toga o profesoru koga toliko voli i hvali njegov đak i sledbenik Nikola Žutić, preporučujem nekoliko nezaboravnih i voluminoznih knjiga prof. dr Branka Petranovića:

„Istorija i revolucija”, Beograd, 1964; „AVNOJ-revolucionarna smena vlasti” (1942–1945), Beograd, 1973; „AVNOJ i revolucija”, Beograd, 1984; „Revolucija i kontrarevolucija”, knjiga 1–2, Beograd, 1985.

Istoričar