Potraga za genom dugovečnosti

Me­đu­tim, pri­lič­no je iz­ve­sno da ži­vot­ni stil mo­že sa­mo po­mo­ći ili od­mo­ći u do­sti­za­nju du­go­več­no­sti, ali da su ge­ni ti ko­ji nam od­re­đu­ju put. Na­uč­ni­ci ve­ru­ju da sto­go­di­šnja­ci po­se­du­ju spe­ci­fi­čan ge­net­ski kod ko­ji ih šti­ti od sta­re­nja.

Ne­ko­li­ko de­se­ti­na naj­sta­ri­jih lju­di na sve­tu iz Se­ver­ne Ame­ri­ke i Evro­pe, ko­ji su ušli u 12. de­ce­ni­ju ži­vo­ta (u ce­lom sve­tu lju­di sta­ri­jih od 110 go­di­na ima oko 150), pri­sta­li su da svo­je uzor­ke kr­vi da­ju pri­vat­noj, ne­pro­fit­noj or­ga­ni­za­ci­ji „Bet­ter­hu­mans”. Ovu or­ga­ni­za­ci­ju vo­di Džejms Kle­ment (61), na­uč­nik ama­ter, a glav­ni na­uč­ni sa­vet­nik je slav­ni Džordž Čerč, pro­fe­sor ge­ne­ti­ke sa Har­var­da.

Or­ga­ni­za­ci­ja „Bet­ter­hu­mans” je ovih da­na otvo­ri­la svo­ju ba­zu DNK uzo­ra­ka sta­rih lju­di svim is­tra­ži­va­či­ma ko­ji po­že­le da se ba­ve pi­ta­njem du­go­več­no­sti. Da bi is­tra­ži­va­nje ko­je uklju­ču­je DNK iz­ne­dri­lo ne­ku čvr­sto­sto­je­ću stu­di­ju, po­treb­no je de­se­ti­ne hi­lja­da uzo­ra­ka – ni bli­zu ono­me što je Kle­ment sa­ku­pio. Upra­vo zbog iz­ra­zi­to ma­log uzor­ka u kom pre­o­vla­đu­je DNK že­na, vra­ta ove or­ga­ni­za­ci­je otvo­re­na su svi­ma ko­ji ima­ju bi­lo ka­kve ide­je.

Pod­vig ka­kvom se na­da­ju Kle­ment i Čerč na­pra­vi­la je gru­pa ame­rič­kih is­tra­ži­va­ča ko­ja je ovih da­na ob­ja­vi­la re­zul­ta­te is­tra­ži­va­nja ge­na u po­pu­la­ci­ji Ami­ša. Ova vr­lo za­tvo­re­na za­jed­ni­ca ima dru­ga­či­ji stil ži­vo­ta od pro­seč­nog sta­nov­ni­ka Ze­mlje, ali ono što ih još iz­dva­ja je znat­no du­ži ži­vot­ni vek. Gru­pa od 177 Ami­ša pri­sta­la je da do­ni­ra svo­je bi­o­lo­ške uzor­ke ame­rič­kim is­tra­ži­va­či­ma ko­ji su po­tom ot­kri­li da je mno­gi­ma od njih za­jed­nič­ka ret­ka ge­net­ska mu­ta­ci­ja SER­PI­NE1 ge­na. Pro­iz­vod ove mu­ta­ci­je je sma­nje­ni ni­vo jed­nog pro­te­i­na ko­ji se zo­ve PAI-1 (pla­zmi­no­gen ak­ti­va­tor in­hi­bi­tor-1). Taj pro­te­in re­gu­li­še zgru­ša­va­nje kr­vi – što ga vi­še ima, to je ve­ća šan­sa da oso­ba do­bi­je trom­bo­zu, a što ga ma­nje ima, krv se sve te­že zgru­ša­va. Iako su ovi Ami­ši u opa­sno­sti da is­kr­va­re na smrt, nji­ma je ma­njak PAI-1 do­neo i ve­li­ke ko­ri­sti: oni ima­ju zna­čaj­no ma­nje šan­se da obo­le od di­ja­be­te­sa i bo­le­sti ko­je su ti­pič­ne za sta­rost, a i ži­ve u pro­se­ku de­ce­ni­ju du­že.

Upo­re­do s tim, zna­ju­ći za uči­nak PAI-1, far­ma­ce­ut­ske kom­pa­ni­je ba­ci­le su se na pra­vlje­nje le­ka ko­ji bi uti­cao na sma­nje­nje nje­go­vog ni­voa, što bi mo­glo da bu­de pre­ven­ci­ja di­ja­be­te­su, kan­ce­ru i ne­kim dru­gim bo­le­sti­ma. Ipak, PAI-1 mo­gao bi bi­ti sa­mo je­dan od klju­če­va za vra­ta du­go­več­no­sti jer ge­na ko­ji mo­gu uti­ca­ti na ti­pič­ne bo­le­sti sta­ro­sti ima mno­go.