Na času kod Čarapićevog bresta

Profesor Miodrag Stojanović seća se da im je jedno predavanje Miloš Đurić držao kod Čarapićevog bresta na Avali. Doživljaj za njih brucoše. Dok su se uspinjali ka Avali, profesor je rekao da ovde nama kladenaca, to jest izvora gde se okupljaju Nereide. „To su vam kao vile izvorkinje u našoj narodnoj pesmi”, reče Đurić, a studenti tad naučiše da je „voda” na grčkom „nero”.

– Ja sada moram da vam objasnim kako se ide odmorno uzbrdo. Morate da naučite da dišete po sistemu sistola – dijastola, al’ vi još ne znate grčki. Sistola – znači udahni, dijastola – odahni, a ne izdahni, jer je to nešto sasvim drugo!, reče profesor. Stigosmo do Čarapićevog bresta, a u blizini postavljen sto. „E, ovo je studentska trpeza”, reče profesor. Tu nas je dočekalo osveženje i dosta priče i razgovora. Đurić je rekao da nastavimo ka Neznanom junaku i vidimo „prelepe karijatide, stamene lepotice, lepše nego one na Akropolju” – rekao je Stojanović.

Nakon tri godine na predavanju „čika Miše”, kako su ga zvali, nesta struje. Studentski trg utamni.

– Čika Miša upita: „Znate li zašto nema struje?” Mi rekosmo da ne znamo. On će: „Pa naravno da ne znate, vi i onako pod milim Bogom ništa ne znate! A znate li ko najviše struje troši u ovom našem Beogradu?” Tek to ne znamo, profesore. On reče: „Najviše struje troši onaj kolmovani iz Užičke na Dedinju” (kolmovati – kovrdžati kosu). Pretpostavljate na koga je mislio – rekao je Stojanović.

Reditelj Predrag Bajčetić je ispričao da je profesor Đurić imao fantastične rasprave sa studentima.

– Rekao bih čak da je to bilo ponižavanje studenata, a zvučalo je slatko kao tepanje. Niko se na to nije vređao. Rekao bi: „E, budalčine, došao sam da počnemo čas”. To je bilo sasvim normalno. On je profesor, a mi studenti, razume se da smo budale. Treba primiti svoj položaj. Rekao bi: „Vi živite samo rableovskom donjom polovinom tela, a trebalo bi da živite malo glavurdom i srcem. Da se setite ponekad da ih imate.” Kud ćete bolje predavanje iz etike? Ne treba komplikovati stvari mladim ljudima. Ali, iza toga je stajao izuzetan profesor kojeg smo svi osećali kao dobrog čoveka – rekao je Bajčetić.

– Naši časovi nisu bili časovi. Bio je suviše vešt da bi nam držao čas. Govorio je sve same anegdote, o prošlosti kao o nečemu što se sada dešava, kao da se to dešava njemu samom, tog časa dok govori. Imao je dva duhovna staništa: Beograd i Srbiju, i staru Atinu. Kad govori o tome kako se pilo u staroj Grčkoj, uz to veže i nešto o literaturi... Izrekao je najlepšu misao koju sam čuo od njega: „Da biste shvatili kakva je bila stara Atina, morali ste živeti 1910. godine u starom Beogradu”. Doživljavao je stari Beograd – on, student iz Slavonije, kao svoju Atinu. Pričao nam je o ljudima i intelektualnim vezama beogradske inteligencije u ono doba. Bilo mi je to predivno čuti i mnoge stvari sam zapamtio za ceo život – ispričao je Predrag Bajčetić.

– Kada je JDP bio pod velikom pashom partije i kada se najviše raspravljalo o koncepciji reditelja „dok mu ne isperu mozak”, posle premijere „Antigone” u JDP-u, Đurić je održao predavanje u dupke punom Kolarcu. Izrekao je besedu i rekao da je Antigona nosilac pravde i katarze, a ne Kreont – vladar Tebe, i dobio aplauz koji je na izvestan način bio i protest. Uvek je bio zakasnelo nagrađivan, a imao je besprekornu biografiju – rekao je profesor Bajčetić.

Kada su jednom imali čas u kafani, Đurić je dao glumcima da čitaju tekst Milovana Đilasa.

– Osetili smo atmosferu kretanja, da će se nešto desiti posle tog članka u Borbi, da će se dići demokratska struja protiv komunističkog aparata. Rekao je da bi imao što-šta da doda tome, ali da je još rano. Počnu napadi u javnosti i nije ga bilo oko dve nedelje. Pita onda jednog studenta šta smo poslednje radili, a ovaj kaže: Čitali smo „Anatomiju jednog morala”. I Đurić mu reče: „Budalčino, sedi i ćuti”. Bio je čovek koji nije imao strah, ali je znao da je sve već zapisano. Shvatio je suštinu tog aparata. I da ćemo svi mi jednog dana biti odgovorni. Jer i mi što smo govorili, bilo je zapisano...

Kad je jednom zakasnio na čas jer je čekao, kako je rekao, najlepšu živu pesnikinju Grčke koja je putovala za Pariz, pa je morao da je pozdravi, jedan student ga je pitao da li je još lepa, a on je odgovorio: „Budalčino, lepa je u svom žanru!”

– Za jednu kulturu su uvek bili važni oni koji su preveli Bibliju, Homera i Grke. Homer i Grci su pali u deo našeg velikog prosvetitelja Miloša N. Đurića – podsetio je Predrag Bajčetić.

Miloš Jevtić je ispričao da su od profesora Đurića studenti naučili da je mišljenje najvažniji deo života.

– Kada sam dobio nagradu u govorništvu, Đurić me je pozvao u Mažestik gde se okupljala elita. Pamtim da su govorili o Krleži, o propasti sela, bili su tužni kad je umro Vinaver. Zahvalan sam što mi je otvorio duhovna vrata Beograda – rekao je Jevtić.

Milovan Vitezović se podsetio svojih profesora čija su predavanja studenti slušali „kao propoved”. Pripadam generaciji za koju je provod bio odlazak na predavanje, rekao je Vitezović i pročitao nekoliko pesama iz svoje nove zbirke „Ispit kod profesora Miloša N. Đurića” koju je upravo objavio Zavod za udžbenike.