Izetbegovića sam zvao „čika Alija”

Često govorite o sveopštoj depresiji u BiH i elitama koju čini dojučerašnji polusvet. Prilično sumorna stvarnost?

Tranzicija je legalizovana pljačka, dogovorena između etnonacionalnih elita. Narodu je jasno da su nacionalizmi izgubili svaki sadržaj i da su postali instrument za uzimanje vlasti. Goli instrument: kao makaze, sekira, EPP program.

U „Otkupu sirove kože” naveli ste da se u vašoj kući nije mnogo držalo do prošlosti. A mi se samo oko interpretacija prošlosti i sporimo?

I biće tako dok se istorijska istina ne ustanovi uvidom u dokumente. Neko je manje vešto dokumente sakrivao, nekima je Hag odobrio da prekrije sve što bi moglo štetiti. Neću reći kome... Između istine i nas stoji 77 zavesa i naši praunuci neka ih smiču. Pa zašto su ovde vrhunski intelektualci omraženi kad govore o dogovorenim ratovima i tajnim računima? Nije moguće da se u realnom ratu predsednici dveju država sastaju kao najbolji prijatelji 48 puta u Karađorđevu i prave razmene teritorija i prodaju vlastito stanovništvo.

Zašto ste vi izašli iz politike, napustivši SDA 2009?

Mene je moja država nagnala u dug od 150.000 maraka stambenog kredita i kad je trebalo da se ostvari jedan njihov projekat, nadali su se da bi sa mnom na čelu liste mogli nešto da naprave. Angažman je bio da me izvade iz te nevolje u koju su me bacili. A oni to nisu uradili.

Što bi vam političari plaćali kredit?

To je legitimno. Istaknutim umetnicima se te stvari mogu rešiti, jer ja imam najviša društvena priznanja. Dali su mi najnižu penziju, jer su smatrali da mi Komunistička partija piše scenarije, a Socijalistički savez poeziju. Podržavao sam 1992. legalnu vlast legitimne članice UN, ali se to videlo kao pripadnost stranci. Alija Izetbegović je pre rata radio u preduzeću gde je moja mama bila knjigovođa, a on pravnik, i ja sam ga zvao „čika Alija”. On nikad nije tražio da uđem u stranku, niti da napišem pohvalni tekst o stranci, a jesam pisao kritičke tekstove na koje mi nikad nije prigovorio nijedne reči.

Smatrali ste kletvom život u jednonacionalnoj državi, a Republiku Srpsku ste nazvali „čirom na telu BiH”...

Ja sam žrtva zločestih tumačenja. Nisam rekao čir, nego krasta. Krasta nastaje na mestu na kojem je rana, a za srpski narod je bila rana ono što se dogodilo u Hrvatskoj, da ih izbrišu iz Ustava u preambuli. Krasta je lek na ranu. A čir je suprotno, gnojnica. Možda se danas Republika Srpska i ponaša kao čir... Ne tražite više da kažem, videćemo. Ali, hvala vam što ste mi omogućili demanti, jer nikad ne bih rekao čir. S vremenom krasta će otpasti i Bosna će se vratiti prirodnom uređenju, a ne etnonacionalnoj podeli koja je aparthejd, a aparthejd je jednak fašizmu.

Da li su vas loše tumačili i kad ste rekli da je izvinjenje Borisa Tadića u Sarajevu bezobrazluk i licemerje?

Nisam ja o njemu ništa govorio.

Za vas je Bosna „žrtveno jagnje Dejtona”. Kako gledate na aktuelne presude u Haškom tribunalu?

Mi moramo biti zahvalni Dejtonu, koliko god ga kudili, jer je obavio ogroman posao i sakupio milione dokumenata. Nije razumljivo kako može jedna strana, bilo koja, da bude zadovoljna odlukom kojom se oslobađa njihov general, a nezadovoljna odlukom kojom se oslobađa onaj drugi, a isto sudsko veće, isti mehanizam.

Danas imate više gorčine ili zadovoljstva?

Ne može niko biti srećan. Stanje na planeti je katastrofalno. Ja imam drugi brak i suprugu. Rodila mi je dvoje dece. Bez nje ne bih ni poželeo živeti. Pravimo svi male zajednice, gde delimo ljubav i toplinu koju nemamo gde udeliti, nego jedni drugima i tako olakšavamo privođenje našeg puta kraju.

Kusturica mi duguje slavu

Za Kusturicu ste izjavili da ga ne mrzite ljudski nego politički. Nemate utisak da mu dugujete slavu?

Nisam ni to rekao. Vaši izvori su loši. Ja njemu ne dugujem slavu, on meni duguje. Njega ne bi bilo da nije bilo Sidrana, to mu piše celi svet. Zmajevu nagradu za poeziju dobio sam 1986. Ja sam jugoslovenski pesnik poznat od prvog svog slova.