Okrenula sam Tolstoja naglavačke

Pored lika Ane Karenjine, koja je u romanu „stvarna” ličnost i ima svoje potomstvo, spominjete još jedan kontroverzni lik – Emu Bovari, kojoj je takođe suđeno zbog nemorala...

To je kompleksno pitanje, a evo gde počinje. Devedesetih godina sam, kao mladi docent na londonskom Univerzitetu držala kurs velikih evropskih romana preljube. Tu su zaista, između ostalih, bili Flober i Tolstoj. Ono što je bilo čudno jeste da među tim romanima 19. veka nije bilo engleskih knjiga. To mi je ostalo u pamćenju, posebno zato što sam žena-pisac. Ti genijalni romani imaju jednu šemu, a to je da je žena žrtva braka sa ružnim i dosadnim muškarcem, a da se zaljubljuje u nekog mlađeg, lepšeg i uzbudljivijeg, i zbog toga plaća veliku cenu. Napravila sam matematički eksperiment: šta bi se desilo ako se žena već nalazi u srećnom braku sa nekim lepotanom, a onda sretne nekoga ko nije zanimljiv i čak je i odbojan pri prvom susretu. To je kao „postavljanje Tolstoja naglavačke”, što nimalo nije lako.

Veliku ljubavnu temu sagledavate iz ugla nekoliko likova?

Teme dominantne u ovoj knjizi su: ljubav, preljuba i egzil. Svaki od junaka na ove teme odgovara drugačije. Albertina je Jevrejka koja beži iz Francuske, njen muž je Britanac i veliki Evropljanin, što mi je u sadašnjem bregzitovskom trenutku bilo zanimljivo, neki Rusi hoće da se potpuno „poengleze”, a neki odbijaju da prihvate bilo šta strano. To je kao eksperiment na temu ljubavi i egzila, kako ga i reklamira engleski izdavač. Ovo je trenutak pred početak Hladnog rata, kada ljudi proživljavaju pitanje kako sklopiti novu Evropu. Sada u Londonu vlada atmosfera ogorčenosti i rezignacije, zbog toga što je ovaj grad većinom glasao za ostanak u Evropi i mnogi i dalje misle da se Bregzit neće ni dogoditi. Tu sve dosta podseća na bivšu Jugoslaviju.

Suprotno tome, vaš roman poseduje atmosferu jedinstvenog evropskog kulturnog prostora?

Posleratni London je za mene bio primer jednog evropskog, kosmopolitskog grada, u kojem su živele izbeglice od Baltika do Španije. Sada je to jedan svetski grad bez korena i veze sa zemljom u kojoj se nalazi. London mi uvek izgleda kao da pluta iznad Zemlje, čak se i stranci tamo osećaju više kod kuće od nekih Britanaca. Četrdesetih to je bio evropski, a sada je to globalni grad.

Sinu Ane Karenjine u porodici nije bilo dozvoljeno da pročita roman o sopstvenoj majci, međutim, on to u romanu ipak čini u jednom teškom trenutku?

Kada sam počela da pišem roman, čitave te prve godine rada živela sam u 1947. godini, uz kalendar, program Britanskog radija i druge detalje. Ljubavnu priču razvijala sam nekako hronološki, dok je Sergejeva pripovest išla unazad. Jasno mi je bilo da ne želim da se oslanjam na neko dopisivanje „Ane Karenjine” i dopala mi se ideja da njen sin uopšte i čita tu knjigu. Onda su se desile neke magične stvari. Razgovarajući sa prijateljicom Sofkom Zinovjev, čula sam da je njen stric Patrik zapravo igrao ulogu Serjože Karenjina u filmu sa Vivijen Li. Patrik, je bio Rus, iako mu je ime englesko, što se uklapalo u moju priču. Drugi momenat bio je kao poklon sa neba. Naime, na radiju sam slušala emisiju o nekome ko je u jednom zatvoru u Africi čitao „Anu Karenjinu” Morzeovom azbukom, otkucavanjem kodova na zidu, u toku tačno dva meseca. To sam preslikala na roman. Serjoža u zatvoru, kao odrastao čovek, Morzeovom azbukom prvi put sluša „Anu Karenjinu”, a da niko od zatvorenika ne zna o kome je tu zapravo reč.

Vivijen Li i Greta Garbo na filmu su tumačile ulogu Ane Karenjine. Prva je u vašem romanu junakinja, a drugu takođe pominjete...

U romanu, u delu grada gde živi Sergej Karenjin, nalazi se stari bioskop i ja sam tog svog junaka „odvela” u taj bioskop, da gleda film „Prohujalo s vihorom”. Bilo mi je simpatično da junak jednog od najboljih romana 19. veka gleda Margaret Mičel, upravo zbog Vivijen Li. Nije mu se dopalo da ta Engleskinja u filmu igra njegovu majku. Sve to bilo mi je zanimljivo zato što su i Vivijen Li i Greta Garbo daleko od moje ideje Ane, kao jedne slovenske žene, koja je izvršila samoubistvo sa svega 26 ili 27 godina.

Šta mislite, kako bi Tolstoj reagovao na nastavak svoje velike priče o Ani?

 Vidi se da sam u ovoj knjizi, ono što bi Amerikanci rekli „fanfiction”, da sam njegov obožavalac. Znači da se ne bi ljutio na mene, ali opet pomislim da bi me stavio u grupu dosadnih žena, koje mu ne daju mira, zajedno sa njegovom suprugom Sofijom.