Окренула сам Толстоја наглавачке

Поред лика Ане Карењине, која је у роману „стварна” личност и има своје потомство, спомињете још један контроверзни лик – Ему Бовари, којој је такође суђено због неморала...

То је комплексно питање, а ево где почиње. Деведесетих година сам, као млади доцент на лондонском Универзитету држала курс великих европских романа прељубе. Ту су заиста, између осталих, били Флобер и Толстој. Оно што је било чудно јесте да међу тим романима 19. века није било енглеских књига. То ми је остало у памћењу, посебно зато што сам жена-писац. Ти генијални романи имају једну шему, а то је да је жена жртва брака са ружним и досадним мушкарцем, а да се заљубљује у неког млађег, лепшег и узбудљивијег, и због тога плаћа велику цену. Направила сам математички експеримент: шта би се десило ако се жена већ налази у срећном браку са неким лепотаном, а онда сретне некога ко није занимљив и чак је и одбојан при првом сусрету. То је као „постављање Толстоја наглавачке”, што нимало није лако.

Велику љубавну тему сагледавате из угла неколико ликова?

Теме доминантне у овој књизи су: љубав, прељуба и егзил. Сваки од јунака на ове теме одговара другачије. Албертина је Јеврејка која бежи из Француске, њен муж је Британац и велики Европљанин, што ми је у садашњем брегзитовском тренутку било занимљиво, неки Руси хоће да се потпуно „поенглезе”, а неки одбијају да прихвате било шта страно. То је као експеримент на тему љубави и егзила, како га и рекламира енглески издавач. Ово је тренутак пред почетак Хладног рата, када људи проживљавају питање како склопити нову Европу. Сада у Лондону влада атмосфера огорчености и резигнације, због тога што је овај град већином гласао за останак у Европи и многи и даље мисле да се Брегзит неће ни догодити. Ту све доста подсећа на бившу Југославију.

Супротно томе, ваш роман поседује атмосферу јединственог европског културног простора?

Послератни Лондон је за мене био пример једног европског, космополитског града, у којем су живеле избеглице од Балтика до Шпаније. Сада је то један светски град без корена и везе са земљом у којој се налази. Лондон ми увек изгледа као да плута изнад Земље, чак се и странци тамо осећају више код куће од неких Британаца. Четрдесетих то је био европски, а сада је то глобални град.

Сину Ане Карењине у породици није било дозвољено да прочита роман о сопственој мајци, међутим, он то у роману ипак чини у једном тешком тренутку?

Када сам почела да пишем роман, читаве те прве године рада живела сам у 1947. години, уз календар, програм Британског радија и друге детаље. Љубавну причу развијала сам некако хронолошки, док је Сергејева приповест ишла уназад. Јасно ми је било да не желим да се ослањам на неко дописивање „Ане Карењине” и допала ми се идеја да њен син уопште и чита ту књигу. Онда су се десиле неке магичне ствари. Разговарајући са пријатељицом Софком Зиновјев, чула сам да је њен стриц Патрик заправо играо улогу Серјоже Карењина у филму са Вивијен Ли. Патрик, је био Рус, иако му је име енглеско, што се уклапало у моју причу. Други моменат био је као поклон са неба. Наиме, на радију сам слушала емисију о некоме ко је у једном затвору у Африци читао „Ану Карењину” Морзеовом азбуком, откуцавањем кодова на зиду, у току тачно два месеца. То сам пресликала на роман. Серјожа у затвору, као одрастао човек, Морзеовом азбуком први пут слуша „Ану Карењину”, а да нико од затвореника не зна о коме је ту заправо реч.

Вивијен Ли и Грета Гарбо на филму су тумачиле улогу Ане Карењине. Прва је у вашем роману јунакиња, а другу такође помињете...

У роману, у делу града где живи Сергеј Карењин, налази се стари биоскоп и ја сам тог свог јунака „одвела” у тај биоскоп, да гледа филм „Прохујало с вихором”. Било ми је симпатично да јунак једног од најбољих романа 19. века гледа Маргарет Мичел, управо због Вивијен Ли. Није му се допало да та Енглескиња у филму игра његову мајку. Све то било ми је занимљиво зато што су и Вивијен Ли и Грета Гарбо далеко од моје идеје Ане, као једне словенске жене, која је извршила самоубиство са свега 26 или 27 година.

Шта мислите, како би Толстој реаговао на наставак своје велике приче о Ани?

 Види се да сам у овој књизи, оно што би Американци рекли „fanfiction”, да сам његов обожавалац. Значи да се не би љутио на мене, али опет помислим да би ме ставио у групу досадних жена, које му не дају мира, заједно са његовом супругом Софијом.