Gogenova alhemija u Gran paleu
Od našeg specijalnog izveštača
Pariz – Jedino što želim jeste da upoznam taj tajnoviti deo sebe koji još ne poznajem, napisao je Pol Gogen 1889. godine Emilu Bernaru, čiji stil rada je veoma cenio, kao i odvažnost da takav stil upotrebi. Ovaj citat, pored kojeg se posetioci zaustavljaju („Kako ima osećaj da ne poznaje sebe?”, poneko i upita), jedan je od onih koji su posebno izdvojeni na izložbi „Gogen alhemičar” u Gran paleu, za koju vlada veliko interesovanje, jer je pitanje kada će ponovo u takvom obimu moći da se vidi delo ovog umetnika koji je večito bio u potrazi za mestom gde će njegova kreativnost biti plodonosna.
Ta želja za nepoznatim terala ga je, otkriva u jednom pismu, da čini ludosti. Upravo ta crta velikog slikara, koji je rođen 1848. u Parizu, iz kojeg je stalno bežao, u osnovi je i ove izložbe koja traje do 22. januara. Njegova želja da istražuje nepoznato, da krpi i spaja razne materijale zapravo je glavna crta njegovog stvaralaštva, kao i njegovog života koji je proveo stalno menjajući mesto boravka. Otuda i naziv izložbe jasno ukazuje na njegova eksperimentisanja kroz koja je transformisao materijale, a posetioci izložbe to mogu i da vide u pratećim filmovima u kojima su rekonstruisana njegova alhemičarska umeća. U tom laganom „vrenju i krčkanju”, Gogen je tražio svoj put.
Koliko god je njegovo slikarsko delo poznato, toliko su njegovi drugi radovi ostali manje zapaženi i često nedovoljno cenjeni. Te „sporedne stvari” njegovog stvaralaštva (grnčarstvo, grafike, drvenarija) ili „tričarije” kako ih je opisivao slikar Kamij Pisaro s kojim se Gogen upoznao 1875. godine i koji ga je povezao sa impresionistima, izložene su sada zajedno sa remek-delima poput slike „Odakle dolazimo, ko smo, kuda idemo” (dimenzija 374 sa 139 cm), koja je za ovu izložbu nabavljena iz bostonskog muzeja. Jednu od svojih danas najpoznatijih slika Gogen je poslao prijatelju 1897, a prodata je 1936. Slikao ju je bolestan, sa osećanjem da će umreti, i poslao je prijatelju kao poslednji pozdrav.
Ali upravo pomenuto „bavljenje sporednim stvarima” otkriva potpuno nov aspekt stvaralaštva ovog samoukog slikara koji je umetnošću počeo da se bavi u dokolici dok je radio kao pomoćnik brokera, a kasnije neprekidno tražio mesto gde će svoju umetnost moći da razvije. Naročito je često menjao boravište između 1886. i 1889. godine, od Pariza do Bretanje, od Martinika do Arla. Bretanja mu dugo služi kao rezervoar formi, motivi prekrštenih ruku se bez prestanaka ponavljaju, adaptiraju, prilagođavaju. Izvesni principi kompozicije prelivaju se od crteža do keramike, od drvene skulpture do slike i tako Gogen postepeno napušta praksu impresionista slikanja na otvorenom prostoru da bi ostvario kompozicije koje on kvalifikuje kao „sintetičke”.
Ovo istraživanje postaje naročito intenzivno dolaskom Emila Bernara u Pont-Aven avgusta 1888: umetnici rade jedan pored drugog i konfrontacija sa mladim slikarom tera Gogena da udvostruči drskost forme. „Umetnost je apstrakcija, na nesreću postajemo sve više i više neshvaćeni”, priznaje u julu 1888. Slike iz perioda Bretanje izložene su u Gran paleu pod hladnom svetlošću, dok su one najpoznatije iz njegovog kasnijeg perioda smeštene u poslednjoj sali pod svetlom punim topline.
Njegov boravak u Panami, zatim na Martiniku 1887, predstavlja prvi zov tropskih predela. „Došao sam u Panamu da živim u divljini, znam jedno malo ostrvo, gotovo nenaseljeno, slobodno i plodno. Poneo sam svoje boje i četkice i očeličio sebe daleko od ljudi”, napisao je tada. Između 1886. i 1889, njegova dela dobijaju simbolički domet. Uostalom, 1891. godine kritičar Alber Orije definiše simbolizam u slikarstvu počev od Gogenovog dela, koje kvalifikuje kao „jednu umetnost idealističku, simbolističku, sintetičku, subjektivnu i dekorativnu”.
Tokom boravka u Arlu, gde je slikao sa Van Gogom, Gogen je produbio svoju koncepciju simbolizma, a ovo istraživanje je naročito primetno na motivu iznurene žene koja se prvi put pojavljuje na slici „Berba grožđa” (ulje na platnu iz 1888. godine). Tokom 1889. godine ova melanholična figura je evoluirala i Gogen realizuje brojne portrete jednog holandskog slikara, svog prijatelja, na platnima i skulpturama u melanholičnoj pozi. Ta figura opsedaće ga do smrti.
Veliki prostor u Gran paleu dat je Gogenovoj tahićanskoj fazi. „Idem na Tahiti i nadam se da ću tamo i da završim život. Cenim da je moja umetnost, koju volite, samo jedan začetak i nadam se da ću upravo tamo, u divljini, da je kultivišem”, piše on slikaru Odilonu Redonu 1890. godine. Kada je prvi put tamo stigao 1891. godine, Tahiti je bio samo jedna francuska kolonija, sačuvavši svoju reputaciju raja i izobilja, slobode i bezbrižnosti. Gogen je, međutim, razočaran: običaji i tradicija ustupili su mesto religiji, a legende su u stvarnosti potpuno nestale, ostavivši samo retke tragove starih mitova. On se oslanja na ono što nalazi, nastoji da otkrije stara verovanja na ostrvu pored svoje saputnice Tahićanke, kombinuje stilove i motive i daje nazive slikama na tahićanskom jeziku, stavljajući akcenat na njihovu zagonetnu dimenziju. Na Tahitiju piše i knjigu „Noa Noa”, u kojoj su pomešani realnost i fikcija.
Godine 1895. definitivno odlazi u Francusku Polineziju, na ostrva Markiz, a 1901. ostvaruje svoj san i gradi kuću-atelje koju naziva „kuća za uživanje” u mestu Atuona na ostrvu Hiva Oa. Na Polineziji je napisao i drugu knjigu „Pre i posle”, a tu i umire 1903. godine.
Njegovo delo nalazi svoj ishod u okruženju Tahitija i zatim ostrva Markiz, gde je najzad mogao da se posveti samo umetnosti i metafizičkim istraživanjima koja su u osnovi njegovih dekorativnih slika. „Sve to peva bolno u mojoj duši”, napisao je1899. ovaj princ postimpresionizma, tvrdeći da je umetnost apstrakcija, gde treba više misliti o kreaciji nego o rezultatu. Njegove težnje da pobegne od svega što je veštačko, da živi u divljini, da se hrani ribom i voćem i da sve vreme posveti kreaciji, pokazuju, uostalom, da umetnički senzibilitet na isti način pati u svakom vremenu.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
