Гогенова алхемија у Гран палеу

Колико год је његово сликарско дело познато, толико су његови други радови  остали мање запажени и често недовољно цењени. Те „споредне ствари” његовог стваралаштва (грнчарство, графике, дрвенарија) или „тричарије” како их је описивао сликар Камиј Писаро с којим се Гоген упознао 1875. године и који га је повезао са импресионистима, изложене су сада заједно са ремек-делима попут слике „Одакле долазимо, ко смо, куда идемо” (димензија 374 са 139 цм), која је за ову изложбу набављена из бостонског музеја. Једну од својих данас најпознатијих слика Гоген је послао пријатељу 1897, а продата је 1936. Сликао ју је болестан, са осећањем да ће умрети, и послао је пријатељу као последњи поздрав.

Али управо поменуто „бављење споредним стварима” открива потпуно нов аспект стваралаштва овог самоуког сликара који је уметношћу почео да се бави у доколици док је радио као помоћник брокера, а касније непрекидно тражио место где ће своју уметност моћи да развије. Нарочито је често мењао боравиште између 1886. и 1889. године, од Париза до Бретање, од Мартиника до Арла. Бретања му дуго служи као резервоар форми, мотиви прекрштених руку се без престанака понављају, адаптирају, прилагођавају. Извесни принципи композиције преливају се од цртежа до керамике, од дрвене скулптуре до слике и тако Гоген постепено напушта праксу импресиониста сликања на отвореном простору да би остварио композиције које он квалификује као „синтетичке”.

Ово истраживање постаје нарочито интензивно доласком Емила Бернара у Понт-Авен августа 1888: уметници раде један поред другог и конфронтација са младим сликаром тера Гогена да удвостручи дрскост форме. „Уметност је апстракција, на несрећу постајемо све више и више несхваћени”, признаје у јулу 1888. Слике из периода Бретање изложене су у Гран палеу под хладном светлошћу, док су оне најпознатије из његовог каснијег периода смештене у последњој сали под светлом пуним топлине.

Његов боравак у Панами, затим на Мартинику 1887, представља први зов тропских предела. „Дошао сам у Панаму да живим у дивљини, знам једно мало острво, готово ненасељено, слободно и плодно. Понео сам своје боје и четкице и очеличио себе далеко од људи”, написао је тада. Између 1886. и 1889, његова дела добијају симболички домет. Уосталом, 1891. године критичар Албер Орије дефинише симболизам у сликарству почев од  Гогеновог дела, које квалификује као „једну уметност идеалистичку, симболистичку, синтетичку, субјективну и декоративну”.

Током боравка у Арлу, где је сликао са Ван Гогом, Гоген је продубио своју концепцију симболизма, а ово истраживање је нарочито приметно на мотиву изнурене жене која се први пут појављује на слици „Берба грожђа” (уље на платну из 1888. године). Током 1889. године ова меланхолична фигура је еволуирала и Гоген реализује бројне портрете једног холандског сликара, свог пријатеља, на платнима и скулптурама у меланхоличној пози. Та фигура опседаће га до смрти.

Велики простор у Гран палеу дат је Гогеновој тахићанској фази. „Идем на Тахити и надам се да ћу тамо и да завршим живот. Ценим да је моја уметност, коју волите, само један зачетак и надам се да ћу управо тамо, у дивљини, да је култивишем”, пише он сликару Одилону Редону 1890. године. Када је први пут тамо стигао 1891. године, Тахити је био само једна француска колонија, сачувавши своју репутацију раја и изобиља, слободе и безбрижности. Гоген је, међутим, разочаран: обичаји и традиција уступили су место религији, а легенде су у стварности потпуно нестале, оставивши само ретке трагове старих митова. Он се ослања на оно што налази, настоји да открије стара веровања на острву поред своје сапутнице Тахићанке, комбинује стилове и мотиве и даје називе сликама на тахићанском језику, стављајући акценат на њихову загонетну димензију. На Тахитију пише и књигу „Ноа Ноа”, у којој су помешани реалност и фикција.

Године 1895. дефинитивно одлази у Француску Полинезију, на острва Маркиз, а 1901. остварује свој сан и гради кућу-атеље коју назива „кућа за уживање” у месту Атуона на острву Хива Оа. На Полинезији је написао и другу књигу „Пре и после”, а ту и умире 1903. године.

Његово дело налази свој исход у окружењу Тахитија и затим острва Маркиз, где је најзад могао да се посвети само уметности и метафизичким истраживањима која су у основи његових декоративних слика. „Све то пева болно у мојој души”, написао је1899. овај принц постимпресионизма,  тврдећи да је уметност апстракција, где треба више мислити о креацији него о резултату. Његове тежње да побегне од свега што је вештачко, да живи у дивљини, да се храни рибом и воћем и да све време посвети креацији, показују, уосталом, да уметнички сензибилитет на исти начин пати у сваком времену.