Kraljeva povelja u temelju parlamenta

Opi­san je pun krug i po­sle sto go­di­na vra­će­na je pr­vo­bit­noj na­me­ni – da bu­de srp­ska Na­rod­na skup­šti­na. Sr­bi­ja je po­no­vo po­sta­la sa­mo­stal­na dr­ža­va 5. ju­na 2006, a 3. ju­la ova zgra­da po­sta­je i zva­nič­no Dom Na­rod­ne skup­šti­ne Sr­bi­je. Sed­ni­ce skup­šti­ne su ko­nač­no iz zgra­de u Kra­lja Mi­la­na pre­se­lje­ne u ovaj dom 2009. go­di­ne, ka­da je par­la­men­tu pred­se­da­vao Oli­ver Du­lić.

Pri­če o nje­nom du­gom gra­đe­nju, o to­me ka­ko je, kroz ra­to­ve, ne­ma­šti­nu, uje­di­nje­nja i raz­je­di­nje­nja, pra­ti­la sud­bi­nu na­ro­da i dr­ža­va ko­ji­ma je bi­la na­me­nje­na, struč­ne i la­ič­ke, na­la­ze se u ra­znim mo­no­gra­fi­ja­ma, li­te­ra­tu­ri, na por­ta­li­ma, u me­di­ji­ma. Ali, ma­nje su po­zna­ti de­ta­lji o ko­ji­ma je „Po­li­ti­ka” ta­da pi­sa­la. U bro­ju 1.296, iz av­gu­sta 1907. go­di­ne u iz­ve­šta­ju o po­la­ga­nju te­me­lja za „dom Na­rod­nog Pred­stav­ni­štva”, na­vo­di da „kroz oki­će­ne be­o­grad­ske uli­ce idu mno­gi gra­đa­ni i se­lja­ci na Ba­tal-dža­mi­ju”, lo­ka­ci­ju na­spram dvor­skog par­ka gde je dav­no pre to­ga bi­la islam­ska bo­go­mo­lja ko­ja je na­pu­šte­na, od­no­sno „ba­ta­lje­na”... Pret­hod­no je u Sa­bor­noj cr­kvi bi­la sve­ča­na slu­žba ko­joj su pri­su­stvo­va­li kralj Pe­tar, pre­sto­lo­na­sled­nik Đor­đe, kra­lje­vić Alek­san­dar, prin­ce­za Je­le­na i princ Pa­vle, svi mi­ni­stri, dr­žav­ni sa­vet­ni­ci, na­rod­ni po­sla­ni­ci...

Po­sle go­vo­ra mi­tro­po­li­ta Di­mi­tri­ja, kralj je na Ba­tal-dža­mi­ji sre­br­nom mi­stri­jom ob­lo­žio ka­men ce­men­tom, pa je on­da pro­či­tao po­ve­lju na­pi­sa­nu na per­ga­men­tu, sta­vio to u jed­nu me­tal­nu ku­ti­ju i to po­lo­žio u ka­men te­me­ljac. „Dva Ma­će­don­ca u na­rod­nom ode­lu met­nu­li su po­mo­ću po­lu­ga po­vrh to­ga još je­dan ka­men. Kralj je ta­da sre­br­nim če­ki­ćem tri pu­ta uda­rio po ka­me­nu te­melj­cu i ti­me je ce­re­mo­ni­ja bi­la svr­še­na”, pi­sao je iz­ve­štač „Po­li­ti­ke”. Sve­ča­nost je po­če­la u 10.30, ka­da su po­če­li da do­la­ze čla­no­vi di­plo­mat­skog ko­ra, a okon­ča­na je u 11.45 sa­ti.

Šta je pi­sa­lo na kra­lje­vom per­ga­men­tu na­la­zi­mo u „Po­li­ti­ci”: „Za vla­de Kra­lja Pe­tra Pr­vog, ka­da se po­vra­ti slo­ga iz­me­đu Kru­ne i Na­ro­da u Kra­lje­vi­ni Sr­bi­ji, uda­ri Kralj te­melj Do­mu Na­rod­ne Skup­šti­ne, u pri­su­stvu svo­je de­ce i u pri­su­stvu Mi­tro­po­li­ta Sr­bi­je Di­mi­tri­ja, pred­sed­ni­ka vla­de i svih mi­ni­sta­ra, na­rod­nih po­sla­ni­ka, dr­žav­nih ve­li­ko­do­stoj­ni­ka, voj­nih sta­re­ši­na, voj­ske i mno­go­broj­nog na­ro­da 27 av­gu­sta 1907 go­di­ne od ro­đe­nja Hri­sto­va, u Be­o­gra­du. Pe­tar.” Na per­ga­men­tu u te­me­lju skup­šti­ne su is­pi­sa­na i ime­na mi­tro­po­li­ta Di­mi­tri­ja, pred­sed­ni­ka Mi­ni­star­skog sa­ve­ta i mi­ni­stra ino­stra­nih de­la Ni­ko­le Pa­ši­ća, mi­ni­stra voj­nog i kra­lje­vog po­ča­snog ađu­tan­ta ge­ne­ra­la Ra­do­mi­ra Put­ni­ka, mi­ni­stra fi­nan­si­ja La­za­ra Pa­čua, kao i mi­ni­sta­ra pro­sve­te i cr­kve­nih de­la, na­rod­ne pri­vre­de, gra­đe­vi­na, prav­de, unu­tra­šnjih de­la. Na kra­ju je ime ar­hi­tek­te Jo­va­na Il­ki­ća.

Za lo­ka­ci­ju no­ve skup­šti­ne oda­bra­no je me­sto u či­joj je bli­zi­ni 30. no­vem­bra 1830. go­di­ne odr­ža­na Ve­li­ka na­rod­na skup­šti­na, na ko­joj je pro­či­tan ha­ti­še­rif tur­skog sul­ta­na o pra­vi­ma Sr­ba i knja­zu Mi­lo­šu po­tvr­đe­no pra­vo na­sled­nog kne­za. Spo­ra­dič­no se spe­ku­li­sa­lo i da su na tom me­stu spa­lje­ne mo­šti Sve­tog Sa­ve.

Zda­nje je za­vr­še­no 1936, a iste go­di­ne, 20. ok­to­bra, u njoj je odr­ža­no pr­vo skup­štin­sko za­se­da­nje. Sve­ča­nost osve­će­nja no­ve zgra­de, odr­ža­na dva da­na ra­ni­je, uka­zu­je na slič­ne pro­ble­me na­še ze­mlje, bez ob­zi­ra na de­ce­ni­je ko­je su pro­te­kle. U iz­ve­šta­ju sa tog do­ga­đa­ja, „Po­li­ti­ka” pre­no­si i go­vor mi­ni­stra gra­đe­vi­na Ko­žu­la, ko­ji je go­vo­rio u ime vla­de: „Mi smo za­vr­ši­li zgra­du ko­ja je po­či­nja­na, gra­đe­na, ru­še­na i pre­pra­vlja­na. Zgra­du ko­ju ni­jed­na vla­da ni pre ni po­sle Oslo­bo­đe­nja ni­je mo­gla da za­vr­ši. Mi smo iz­ve­li sve ono što pre nas ni­su sme­li ni da poč­nu. Mi smo, upr­kos svi­ma smet­nja­ma, upr­kos stra­šnim pro­ro­čan­stvi­ma, upr­kos stvo­re­noj ve­ri da ova zgra­da ne mo­že i ne­će bi­ti ni­ka­da za­vr­še­na, jer ne da đa­vo il’ ne da Bog, mi smo je – vla­da g. dr. Mi­la­na Sto­ja­di­no­vi­ća – za­vr­ši­li za ne­ko­li­ko me­se­ci. I to je ostva­re­nje jed­nog ju­go­slo­ven­skog sna – da ju­go­slo­ven­ski na­rod ima svoj Par­la­ment”.

U ovom iz­ve­šta­ju či­ta­mo i da su tri ta­da­šnja na­rod­na po­sla­ni­ka bi­li u skup­šti­ni i 1907, da su pri­su­stvo­va­li sve­ča­no­sti na Ba­tal-dža­mi­ji, a da je na toj sve­ča­no­sti pe­vao hor ko­jim je di­ri­go­vao Mo­kra­njac. Ar­hi­tek­ta Pe­ra J. Po­po­vić je u „Po­li­ti­ci” od 18. ok­to­bra 1936. pi­sao o isto­ri­ja­tu zda­nja i pod­se­tio ka­ko je u Sr­ba bi­lo ne­stal­no me­sto Na­rod­ne skup­šti­ne: „Od pr­vog sa­stan­ka nje­nog pod Ka­ra­đor­đem, u je­sen 1804 u Ostru­žni­ci, pa do po­sled­nje skup­šti­ne u Ni­šu 1915 i u ino­stran­stvu za vre­me Svet­skog ra­ta na Kr­fu...”.

Go­vo­re­ći o etap­noj grad­nji no­ve skup­šti­ne, Po­po­vić ka­že da je zgra­da „za­mi­šlje­na ve­li­ka, a Sr­bi­ja ma­la i si­ro­ma­šna”, da je „ka­me­ni sokl” (za te­me­lje) iz­ra­đen od ri­panj­skog gra­ni­ta i da je pred­sta­vljao do ta­da u Sr­bi­ji naj­ve­ći ka­me­nar­ski rad... Pi­še i da je zgra­da zbog pre­ki­da u ra­do­vi­ma pro­pa­da­la pa po­pra­vlja­na, da su se pla­no­vi zgra­de me­nja­li, me­nja­li su se i ma­te­ri­ja­li za grad­nju, ali da je po­sao ipak za­vr­šen „do­bro i so­lid­no”. „Njen je ras­po­red prost i ja­san i naj­vi­še li­či na Beč­ki par­la­ment”, oce­nio je ar­hi­tek­ta Po­po­vić i na­veo da je vred­nost zgra­de oko sto mi­li­o­na di­na­ra, od ko­jih je pre ra­ta utro­še­no oko dva mi­li­o­na, a osta­tak po­sle ra­ta.

Sa­ču­va­no vi­še od 600 sve­tilj­ki Ni­ko­la­ja Kra­sno­va

– Pro­je­kat za iz­grad­nju Do­ma na­rod­nog pred­stav­ni­štva pr­vo­bit­no je, 1892. go­di­ne, po­ve­ren srp­skom ar­hi­tek­ti iz Be­ča Kon­stan­ti­nu A. Jo­va­no­vi­ću, ali je iz­grad­nja od­lo­že­na. 

– Grad­nja je po­če­la pre­ma pro­jek­tu Jo­va­na Il­ki­ća iz 1901. go­di­ne. Il­kić je umro u za­ro­blje­ni­štvu 1917. go­di­ne, a 1920, uz od­lu­ku o na­stav­ku ra­do­va na iz­grad­nji Skup­šti­ne, pro­je­kat je po­ve­ren nje­go­vom si­nu i sa­rad­ni­ku Pa­vlu Il­ki­ću. Ra­do­vi su tra­ja­li do 1926. go­di­ne.

– Ču­ve­ni ru­ski ar­hi­tek­ta Ni­ko­la Kra­snov bio je glav­ni pro­jek­tant u sle­de­ćoj fa­zi grad­nje, ko­ja je za­po­če­ta 1934. go­di­ne, po­sle smr­ti kra­lja Alek­san­dra. Kom­ple­tan en­te­ri­jer de­lo je Kra­sno­va, kao i de­ko­ra­tiv­na ogra­da, či­ji su sa­stav­ni deo bi­le i dve stra­ža­re sa sti­li­zo­va­nim fe­nje­ri­ma na vr­hu. Do da­nas je sa­ču­va­no vi­še od 600 ko­ma­da ori­gi­nal­nih sve­tilj­ki, či­ji je autor Kra­snov.

– Skulp­tu­ra Igra­li se ko­nji vra­ni, po­sta­vlje­na uz glav­no ste­pe­ni­šte 1938. go­di­ne, di­rekt­no je na­ru­če­na od To­me Ro­san­di­ća.

– Ogra­da se na­la­zi­la oko skup­štin­skog zda­nja do 1956. go­di­ne, ka­da je upo­tre­blje­na za ukra­ša­va­nje vi­le „Bi­lja­na” na Ohri­du i ogra­du oko „Be­log dvo­ra” na De­di­nju.

– U ovoj zgra­di je 1945. odr­ža­no Tre­će za­se­da­nje AV­NOJ-a, na­kon če­ga je for­mi­ra­na Pri­vre­me­na Na­rod­na skup­šti­na De­mo­krat­ske Fe­de­ra­tiv­ne Ju­go­sla­vi­je.

 –Zbog zna­ča­ja svo­je funk­ci­je, ve­za­no­sti za isto­rij­ske do­ga­đa­je i ar­hi­tek­ton­skih i umet­nič­kih vred­no­sti, zgra­da Skup­šti­ne je 1984. go­di­ne pro­gla­še­na za spo­me­nik kul­tu­re. 

– Na zi­do­vi­ma Skup­šti­ne na­la­zi se dva­de­set fre­sa­ka ko­je su, to­kom 1937. go­di­ne, ura­di­li pro­ve­re­ni maj­sto­ri de­ko­ra­tiv­nog sli­kar­stva i ugled­ni umet­ni­ci, oda­bra­ni na kon­kur­su ras­pi­sa­nom pret­hod­ne go­di­ne.

– Zbir­ka sli­ka je ob­u­hva­ta­la 156 de­la od ko­jih je, 5. ok­to­bra 2000. go­di­ne, 60 ukra­de­no ili u po­ža­ru uni­šte­no, me­đu nji­ma i vr­lo dra­go­ce­na de­la Ara­li­ce, Do­bro­vi­ća, Ko­njo­vi­ća, Lu­bar­de, Ma­ka­ne­ca, Mi­lo­sa­vlje­vi­ća, Mi­lu­no­vi­ća...