Cigla po cigla – fakultet

Utisak je da neki od vaših spoljnih članova snižavaju kvalitet univerziteta u celini…

Studijske programe spoljnih članova akreditovala je komisija za akreditaciju, koja je nesumnjivo mnogo učinila da se naše visoko školstvo integriše u evropski obrazovni sistem.

Može li osnivač univerziteta da kontroliše kvalitet rada spoljnih članica, jer vaši fakulteti su i u Trsteniku, Surdulici, Pančevu, Nišu, na mnogo lokacija, s mnoštvom programa i predavača?

Naš univerzitet je pravno lice, koje na osnovu uslova za akreditaciju, zakona, kao i našeg statuta, ima svoja prava, ali i obaveze. Akreditacija fakulteta zasniva se na akreditaciji svakog pojedinačnog studijskog programa, pri čemu se i svaka ustanova posebno akredituje.

Na koji se način na vašem univerzitetu formira nastavnički kadar?

Kada smo 2002. godine započeli osnivanje građevinskog fakulteta, nastavni kadar je formiran pretežno od doktora nauka s Beogradskog i Novosadskog univerziteta, kao i od povratnika sa univerziteta u Kanadi i Južnoj Africi. Drugih mogućnosti nije ni bilo.

Ali kod vaših spoljnih članica nastavnici su na privatnim fakultetima i doktorirali i započeli nastavničku karijeru. Nemaju nastavničku praksu – nisu počeli kao asistenti nego odmah nastupaju kao docenti?

Pojam asistenta u svetu ne postoji. Profesori imaju obavezu da sami odrade najveći deo posla koji na našim univerzitetima rade asistenti, dok se kao pomoć angažuju poslediplomski studenti, kojima taj angažman služi za upoznavanje sa sistemom rada, kao i za sticanje predavačkog iskustva. Kod nas na fakultetima asistenti postoje kao relikvija bivše Jugoslavije.

A na osnovu čega uvodite u nastavu one koji posle rada u nekoj struci negde doktoriraju i odmah postaju docenti, bez ikakve prakse u obrazovnom procesu?

To su ljudi koji imaju dragocena profesionalna znanja i iskustva, izuzetno važna za nastavni proces. Uzmimo za primer novinarsku profesiju. Ako neko ko nije radio posao novinara kao asistent uči iz literature kako se pišu novinski tekstovi, to nije isto kao kad novinar s dugogodišnjom praksom doktorira i postane nastavnik.

Hoćete da kažete da je na privatnim fakultetima bolji način pripreme nastavnika nego na državnim?

Ne, jer ni zakonski ni po pravilima akreditacione komisije u tom pogledu ne postoje razlike. Mada su univerziteti veoma različiti, uzmimo samo primer Univerziteta u Beogradu, s tradicijom dužom od 200 godina, na kome studira 100.000 studenata, i na kome sam i ja završio osnovne studije, magistrirao i doktorirao. Kako se porediti sa takvom institucijom. Kao gostujući profesor na državnim univerzitetima u Novom Sadu i Podgorici, moram da odbijem tu vrstu razgovora u kome se procenjuje koji je fakultet bolji samo zato što je privatni ili državni.

Ipak, neki privatni univerziteti su na mnogo adresa u istom gradu, od kojih neke i ne priliče jednoj obrazovnoj ustanovi, npr. okruženoj barakama?

Naši matični fakulteti su u jednoj zgradi u vlasništvu univerziteta, u centru grada.

Ali neke spoljne članice su zaista okružene barakama?

Mi nismo zaduženi za to da procenjujemo da li naše članice imaju odgovarajući prostor i opremu. Za univerzitet je važno da je komisija odobrila rad svakog našeg fakulteta. Za nas je važno da naši studenti nastavljaju studije na institucijama kao što je Juniverziti koledž London, kao i na univerzitetima u Mančesteru, Šefildu i Brizbejnu. Neki od njih dobijaju evropske nagrade za istraživače, rade kao planeri na projektu „Beograd na vodi” ili, recimo, kao menadžeri kvaliteta na auto-putu Bar–Boljare. Zato mislim da su nepotrebne rasprave o tome koji su fakulteti bolji, privatni ili državni. Treba voditi računa o tome da će napredovanjem procesa pridruženja EU naši univerziteti biti izloženi sve većoj konkurenciji. Pogledajmo primere Bugarske, Rumunije i Hrvatske. Kao gostujući profesor na državnom univerzitetu u Čeljabinsku video sam da se i u Rusiji suočavaju sa sličnim problemima. Međutim, naša prednost su EU programi obuke, koji nam postavljaju repere za integraciju u obrazovni prostor Evropske unije.