Цигла по цигла – факултет

Утисак је да неки од ваших спољних чланова снижавају квалитет универзитета у целини…

Студијске програме спољних чланова акредитовала је комисија за акредитацију, која је несумњиво много учинила да се наше високо школство интегрише у европски образовни систем.

Може ли оснивач универзитета да контролише квалитет рада спољних чланица, јер ваши факултети су и у Трстенику, Сурдулици, Панчеву, Нишу, на много локација, с мноштвом програма и предавача?

Наш универзитет је правно лице, које на основу услова за акредитацију, закона, као и нашег статута, има своја права, али и обавезе. Акредитација факултета заснива се на акредитацији сваког појединачног студијског програма, при чему се и свака установа посебно акредитује.

На који се начин на вашем универзитету формира наставнички кадар?

Када смо 2002. године започели оснивање грађевинског факултета, наставни кадар је формиран претежно од доктора наука с Београдског и Новосадског универзитета, као и од повратника са универзитета у Канади и Јужној Африци. Других могућности није ни било.

Али код ваших спољних чланица наставници су на приватним факултетима и докторирали и започели наставничку каријеру. Немају наставничку праксу – нису почели као асистенти него одмах наступају као доценти?

Појам асистента у свету не постоји. Професори имају обавезу да сами одраде највећи део посла који на нашим универзитетима раде асистенти, док се као помоћ ангажују последипломски студенти, којима тај ангажман служи за упознавање са системом рада, као и за стицање предавачког искуства. Код нас на факултетима асистенти постоје као реликвија бивше Југославије.

А на основу чега уводите у наставу оне који после рада у некој струци негде докторирају и одмах постају доценти, без икакве праксе у образовном процесу?

То су људи који имају драгоцена професионална знања и искуства, изузетно важна за наставни процес. Узмимо за пример новинарску професију. Ако неко ко није радио посао новинара као асистент учи из литературе како се пишу новински текстови, то није исто као кад новинар с дугогодишњом праксом докторира и постане наставник.

Хоћете да кажете да је на приватним факултетима бољи начин припреме наставника него на државним?

Не, јер ни законски ни по правилима акредитационе комисије у том погледу не постоје разлике. Мада су универзитети веома различити, узмимо само пример Универзитета у Београду, с традицијом дужом од 200 година, на коме студира 100.000 студената, и на коме сам и ја завршио основне студије, магистрирао и докторирао. Како се поредити са таквом институцијом. Као гостујући професор на државним универзитетима у Новом Саду и Подгорици, морам да одбијем ту врсту разговора у коме се процењује који је факултет бољи само зато што је приватни или државни.

Ипак, неки приватни универзитети су на много адреса у истом граду, од којих неке и не приличе једној образовној установи, нпр. окруженој баракама?

Наши матични факултети су у једној згради у власништву универзитета, у центру града.

Али неке спољне чланице су заиста окружене баракама?

Ми нисмо задужени за то да процењујемо да ли наше чланице имају одговарајући простор и опрему. За универзитет је важно да је комисија одобрила рад сваког нашег факултета. За нас је важно да наши студенти настављају студије на институцијама као што је Јуниверзити колеџ Лондон, као и на универзитетима у Манчестеру, Шефилду и Бризбејну. Неки од њих добијају европске награде за истраживаче, раде као планери на пројекту „Београд на води” или, рецимо, као менаџери квалитета на ауто-путу Бар–Бољаре. Зато мислим да су непотребне расправе о томе који су факултети бољи, приватни или државни. Треба водити рачуна о томе да ће напредовањем процеса придружења ЕУ наши универзитети бити изложени све већој конкуренцији. Погледајмо примере Бугарске, Румуније и Хрватске. Као гостујући професор на државном универзитету у Чељабинску видео сам да се и у Русији суочавају са сличним проблемима. Међутим, наша предност су ЕУ програми обуке, који нам постављају репере за интеграцију у образовни простор Европске уније.