Došli iz Lon­do­na da ži­ve u srpskom se­lu

– Ja sam u isto vre­me ra­sla i u Lon­do­nu i kod maj­či­nih u Vr­šcu. U tom gra­du imam broj­nu fa­mi­li­ju. Mo­ja maj­ka je po­sta­la pro­fe­sor he­mi­je u Be­o­gra­du i 1973. go­di­ne oti­šla u Lon­don da se pro­ve­de. Tad je sre­la mog oca i osta­la u En­gle­skoj. Još pre­da­je he­mi­ju en­gle­skoj de­ci. Ja sam pr­vo stu­di­ra­la knji­žev­nost u No­tin­ge­mu. Po­red en­gle­ske knji­žev­no­sti ve­o­ma me za­ni­ma­la i srp­ska. Mno­go sam či­ta­la na srp­skom. Sreć­na sam što go­vo­rim je­zik svo­je maj­ke. Ba­vi­la sam se glu­mom i on­da sam od­lu­či­la da upi­šem ma­gi­star­ske stu­di­je na Kra­ljev­skoj dram­skoj aka­de­mi­ji u Lon­do­nu. Tu sam sre­la Kal­ki­ja i od ta­da ži­vi­mo za­jed­no. Že­leo je da upo­zna Sr­bi­ju i ja sam mu pru­ži­la pri­li­ku, do­šli smo u Vr­šac – sa osme­hom re­če Vi­vi­jen i za­sta­de da Kal­ki na­sta­vi pri­ču ma­ze­ći kuć­nog lju­bim­ca psa El­vi­sa.

– Pre pet go­di­na Vi­vi­jen i ja smo ra­di­li po­zo­ri­šnu pred­sta­vu „Ja ni­sam An­ti­go­na” u vr­šač­kom Na­rod­nom po­zo­ri­štu. Sve je bi­lo sjaj­no. Lju­di su nas pri­hva­ti­li kao da smo od­ra­sli u Vr­šcu. I ov­de gde smo se do­se­li­li na­i­šli smo na to­li­ko to­pli­ne i pri­ja­telj­stva da smo od­lu­či­li da sve što zna­mo ov­de i ostva­ri­mo u ži­vo­tu. U Be­še­no­vač­kom Pr­nja­vo­ru gde smo ku­pi­li ku­ću do­la­ze nam pri­ja­te­lji i kad su vi­de­li da že­li­mo ne­što no­vo da po­dig­ne­mo svi su po­če­li da nam po­ma­žu.

Vi­vi­jen i Kal­ki sad pri­pre­ma­ju te­ren da čim ma­lo oto­pli u dvo­ri­štu po­dig­nu let­nju po­zor­ni­cu. Ima­ju pla­no­ve da oku­pe sve svo­je po­zna­ni­ke umet­ni­ke ši­rom sve­ta i ov­de stva­ra­ju po­zo­ri­šna de­la i film­sku pro­duk­ci­ju. Kal­ki ima ve­li­ko is­ku­stvo. Po­ka­zu­je nam šta je sve ra­dio u svom rod­nom gra­du. Stva­rao je ve­li­ke pred­sta­ve ulič­nih po­zo­ri­šta u ko­ji­ma je uče­stvo­va­lo vi­še de­se­ti­na glu­ma­ca, a i sam je glu­mio, jer je za­vr­šio ho­land­sku glu­mač­ku aka­de­mi­ju. Vi­vi­jen ima srp­sko dr­ža­vljan­stvo, pre­ko maj­ke Je­le­ne, a Kal­ki je pod­neo zah­tev i oče­ku­je da ga do­bi­je. 

– Na osno­vu mog dr­ža­vljan­stva mi smo re­gi­stro­va­li na­že udru­že­nje i tim pu­tem će­mo raz­vi­ja­ti i dram­sku i film­sku umet­nost i se­o­ski tu­ri­zam ov­de na Fru­škoj go­ri. Na pro­le­će nam pred­sto­je ve­li­ki ra­do­vi u ob­no­vi sta­rih i po­di­za­nju no­vih zgra­de u dvo­ri­štu. Mi že­li­mo da na­ši go­sti iz ce­log sve­ta kod nas ima­ju gde da spa­va­ju i da se bo­lje ose­ća­ju ne­go u ne­kom luk­su­znom ho­te­lu, jer ova­kav mir i pri­ro­du, u bli­zi­ni srp­skog ma­na­sti­ra ne mo­gu nig­de da ose­te. Svu­da je vre­va od grad­ske bu­ke u sa­o­bra­ća­ju. Ov­de je di­vo­ta ra­di­ti i ži­ve­ti. Stva­ra­će­mo za na­rod ko­ji ov­de ži­vi. Mi smo ube­đe­ni da će na­ša ostva­re­nja ko­ja će bi­ti vr­hun­ska kul­tu­ra do­ći da gle­da­ju iz dru­gih kra­je­va Sr­bi­je. U isto vre­me ov­de će mo­ći da bo­ra­ve i ose­te ukus srp­ske hra­ne i pi­ća ko­ji nig­de ne po­sto­ji u sve­tu – za­do­volj­no pri­ča Vi­vi­jen. 

Ona je ve­o­ma uspe­šna sli­kar­ka por­tre­ta. Još kao stu­dent od pro­da­tih sli­ka le­po je ži­ve­la. Ovih da­na ide u po­se­tu kod maj­či­ne fa­mi­li­je u Vr­šac. Ura­di­la je div­ne por­tre­te za po­klo­ne. Po­se­ti­će se­stru od tet­ke Vi­o­le­tu ko­ja ima še­sto­ro de­ce i bra­ta Si­ni­šu ko­ji ima dva si­na, dok se­stra Ti­ja­na ži­vi u Du­ba­i­ju. 

Be­še­no­vač­ki Pr­nja­vor je naj­ma­nje se­lo u Sre­mu. Ima tri­de­se­tak ku­ća u ko­ji­ma ži­vi je­dva 80 ži­te­lja i još to­li­ko pra­znih ku­ća ko­je su za pro­da­ju. Ško­la ne ra­di, jer sa­mo dva de­ča­ka idu u osnov­nu ško­lu u su­sed­no se­lo Be­še­no­vo i jed­na de­voj­či­ca ide u sred­nju ško­lu u Srem­sku Mi­tro­vi­cu. Vi­ken­di­ca je vi­še od sto­ti­ne na okol­nim pro­plan­ci­ma. Sve vi­še njih do­la­zi da stal­no ži­vi u tim vi­kend ku­ća­ma. Od­sko­ra je ob­no­vljen sta­ro­ve­kov­ni ma­na­stir Be­še­no­vo. Broj mo­na­ha se po­ve­ća­va. Vi­vi­jen i Kal­ki su za kraj re­kli:

„Naš pro­je­kat kul­tu­re i se­o­skog tu­ri­zma pri­vu­ći će i dru­ge mla­de da do­đu ov­de. Već su nam bi­li pri­ja­te­lji iz En­gle­ske, SAD, Austra­li­je, No­vog Ze­lan­da. Mi će­mo ima­ti de­cu. I svi oni će ima­ti de­cu. Ob­no­vi­će­mo ovu zgra­du ško­le i ta­ko će bi­ti vi­še Sr­ba u Be­še­no­vač­kom Pr­nja­vo­ru. Uzda­mo se i u po­dr­šku dr­ža­ve Sr­bi­je i gra­da Srem­ske Mi­tro­vi­ce.