Fotograf Sunca i Teslin prijatelj

– Ku­ća u ko­joj je ro­đen na­ža­lost je sru­še­na, ali po­sto­ji sa­ču­va­na bar fo­to­gra­fi­ja ko­ju smo iz­lo­ži­li. Ško­lo­va­nje za­po­če­to u rod­nom gra­du na­sta­vio je u Be­o­gra­du gde je za­vr­šio gim­na­zi­ju, ko­ja je ta­da bi­la u Ka­pe­tan Mi­ši­nom zda­nju, po­to­njoj Ve­li­koj ško­li, či­ji je po­stao i pro­fe­sor, pa po­sle i rek­tor. Imao je sre­ću da na voj­nič­ki na­čin ni­je uče­stvo­vao ni u jed­nom od ra­to­va ko­ji su vo­đe­ni u nje­go­vo vre­me, a bi­lo ih je vi­še – pri­ča Dam­nja­no­vić, do­da­ju­ći da je ovog auto­ra pr­vih na­uč­nih ra­do­va iz astro­fi­zi­ke put od­veo i u ve­li­ke evrop­ske gra­do­ve, u či­jim je op­ser­va­to­ri­ja­ma bo­ra­vio i ba­vio se is­tra­ži­va­nji­ma, po­seb­no je sa­ra­đi­vao sa ču­ve­nim fran­cu­skim pro­fe­so­rom Ži­lom Žan­se­nom. Pod nje­go­vim ru­ko­vod­stvom po­sma­trao je Sun­če­vu po­vr­ši­nu, nje­go­vo po­mra­če­nje, zbog če­ga je ne­ko vre­me pro­veo i u Sa­ha­ri. Upra­vo je na jed­nom od ar­hiv­skih sni­ma­ka naš is­tra­ži­vač ob­u­čen po­put be­du­i­na, te­ško da bi ga iko mo­gao pre­po­zna­ti, dok je fo­to­gra­fi­sa­nje ovog ne­be­skog te­la apa­ra­tu­rom ko­ja je bi­la po­seb­na (ne­ga­ti­vi Sun­ca ura­đe­ni su na sta­klu) Sta­no­je­vi­ća za­ra­zi­lo lju­ba­vlju pre­ma ovom me­di­ju. 

– Ne sa­mo što je, za­o­ku­pljen le­po­ta­ma Sr­bi­je, od broj­nih fo­to­gra­fi­ja nje­ne pri­ro­de i nje­nih zna­me­ni­to­sti oda­brao ne­ke i iz­dao ih 1901. u pr­vom al­bu­mu te vr­ste pod na­zi­vom „Sr­bi­ja u sli­ka­ma”, već je do­ku­men­to­vao stra­da­nje pro­sto­ri­ja Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du to­kom Ve­li­kog ra­ta. Po­tre­sne sce­ne ra­za­ra­nja je pu­bli­ko­vao i pre­zen­to­vao ih za­pad­noj jav­no­sti ka­ko bi po­ka­zao šta su sve Austro­u­ga­ri u Be­o­gra­du uni­šti­li. Sa­ču­va­na je i nje­go­va po­zna­ta fo­to­gra­fi­ja „Ci­gan­če sa vi­o­li­nom”, za ko­ju se pret­po­sta­vlja da je pr­va na­ša fo­to­gra­fi­ja u bo­ji – is­ti­če naš sa­go­vor­nik.          

Kru­nu nje­go­vog stva­ra­la­štva pred­sta­vlja­ju hi­dro­e­lek­tra­ne – do­men u ko­jem je do­šlo do sa­rad­nje sa Ni­ko­lom Te­slom.  

– Za­hva­lju­ju­ći Sta­no­je­vi­će­vom za­la­ga­nju, a uz po­dr­šku Ni­ko­le Pa­ši­ća, Be­o­grad je 1893, na­kon što su u tan­de­mu ube­di­li grad­sku upra­vu da se ume­sto ga­sa iza­be­re elek­tri­ci­tet, do­bio ter­mo­e­lek­tra­nu, sa­mo 12 go­di­na po­sle iz­grad­nje pr­ve u sve­tu. Po­sta­li smo ta­da i jed­na od pr­vih pre­sto­ni­ca ko­ja je ima­la elek­trič­ne tram­va­je i osve­tlje­nje. Pr­ve hi­dro­e­lek­tra­ne na Đe­ti­nji, Vuč­jan­ki, Ni­ša­vi i dru­gim re­ka­ma, od ko­jih su mno­ge u upo­tre­bi i da­nas, ko­ri­sti­le su Te­slin po­li­fa­zni si­stem na­iz­me­nič­ne stru­je. Sa njim se Sta­no­je­vić upo­znao 1892, ka­da je Te­sla je­di­ni put bio u Sr­bi­ji i Be­o­gra­du, bio je, mo­glo bi se re­ći, du­ša te po­se­te. Od ta­da, nji­hov od­nos raz­vi­jao se po­ste­pe­no, obra­ća­li su se je­dan dru­gom usko­ro i na ti. Sta­no­je­vi­će­va pi­sma, ko­ja po­či­nju sa „Dra­gi Te­sla”, sve­do­če o nji­ho­voj bli­sko­sti, ko­ju je sa Te­slom bi­lo te­ško us­po­sta­vi­ti upra­vo jer je bio ve­o­ma za­kop­čan čo­vek – ka­že Dam­nja­no­vić i na­gla­ša­va da me­đu­sob­nog ri­va­li­te­ta ni­je bi­lo. Kao po­seb­no sve­do­čan­stvo osta­la je i knji­ga o Te­sli ko­ju je Sta­no­je­vić ob­ja­vio.