Фотограф Сунца и Теслин пријатељ

– Ку­ћа у ко­јој је ро­ђен на­жа­лост је сру­ше­на, али по­сто­ји са­чу­ва­на бар фо­то­гра­фи­ја ко­ју смо из­ло­жи­ли. Шко­ло­ва­ње за­по­че­то у род­ном гра­ду на­ста­вио је у Бе­о­гра­ду где је за­вр­шио гим­на­зи­ју, ко­ја је та­да би­ла у Ка­пе­тан Ми­ши­ном зда­њу, по­то­њој Ве­ли­кој шко­ли, чи­ји је по­стао и про­фе­сор, па по­сле и рек­тор. Имао је сре­ћу да на вој­нич­ки на­чин ни­је уче­ство­вао ни у јед­ном од ра­то­ва ко­ји су во­ђе­ни у ње­го­во вре­ме, а би­ло их је ви­ше – при­ча Дам­ња­но­вић, до­да­ју­ћи да је овог ауто­ра пр­вих на­уч­них ра­до­ва из астро­фи­зи­ке пут од­вео и у ве­ли­ке европ­ске гра­до­ве, у чи­јим је оп­сер­ва­то­ри­ја­ма бо­ра­вио и ба­вио се ис­тра­жи­ва­њи­ма, по­себ­но је са­ра­ђи­вао са чу­ве­ним фран­цу­ским про­фе­со­ром Жи­лом Жан­се­ном. Под ње­го­вим ру­ко­вод­ством по­сма­трао је Сун­че­ву по­вр­ши­ну, ње­го­во по­мра­че­ње, због че­га је не­ко вре­ме про­вео и у Са­ха­ри. Упра­во је на јед­ном од ар­хив­ских сни­ма­ка наш ис­тра­жи­вач об­у­чен по­пут бе­ду­и­на, те­шко да би га ико мо­гао пре­по­зна­ти, док је фо­то­гра­фи­са­ње овог не­бе­ског те­ла апа­ра­ту­ром ко­ја је би­ла по­себ­на (не­га­ти­ви Сун­ца ура­ђе­ни су на ста­клу) Ста­но­је­ви­ћа за­ра­зи­ло љу­ба­вљу пре­ма овом ме­ди­ју. 

– Не са­мо што је, за­о­ку­пљен ле­по­та­ма Ср­би­је, од број­них фо­то­гра­фи­ја ње­не при­ро­де и ње­них зна­ме­ни­то­сти ода­брао не­ке и из­дао их 1901. у пр­вом ал­бу­му те вр­сте под на­зи­вом „Ср­би­ја у сли­ка­ма”, већ је до­ку­мен­то­вао стра­да­ње про­сто­ри­ја Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду то­ком Ве­ли­ког ра­та. По­тре­сне сце­не ра­за­ра­ња је пу­бли­ко­вао и пре­зен­то­вао их за­пад­ној јав­но­сти ка­ко би по­ка­зао шта су све Аустро­у­га­ри у Бе­о­гра­ду уни­шти­ли. Са­чу­ва­на је и ње­го­ва по­зна­та фо­то­гра­фи­ја „Ци­ган­че са ви­о­ли­ном”, за ко­ју се прет­по­ста­вља да је пр­ва на­ша фо­то­гра­фи­ја у бо­ји – ис­ти­че наш са­го­вор­ник.          

Кру­ну ње­го­вог ства­ра­ла­штва пред­ста­вља­ју хи­дро­е­лек­тра­не – до­мен у ко­јем је до­шло до са­рад­ње са Ни­ко­лом Те­слом.  

– За­хва­љу­ју­ћи Ста­но­је­ви­ће­вом за­ла­га­њу, а уз по­др­шку Ни­ко­ле Па­ши­ћа, Бе­о­град је 1893, на­кон што су у тан­де­му убе­ди­ли град­ску упра­ву да се уме­сто га­са иза­бе­ре елек­три­ци­тет, до­био тер­мо­е­лек­тра­ну, са­мо 12 го­ди­на по­сле из­град­ње пр­ве у све­ту. По­ста­ли смо та­да и јед­на од пр­вих пре­сто­ни­ца ко­ја је има­ла елек­трич­не трам­ва­је и осве­тље­ње. Пр­ве хи­дро­е­лек­тра­не на Ђе­ти­њи, Вуч­јан­ки, Ни­ша­ви и дру­гим ре­ка­ма, од ко­јих су мно­ге у упо­тре­би и да­нас, ко­ри­сти­ле су Те­слин по­ли­фа­зни си­стем на­из­ме­нич­не стру­је. Са њим се Ста­но­је­вић упо­знао 1892, ка­да је Те­сла је­ди­ни пут био у Ср­би­ји и Бе­о­гра­ду, био је, мо­гло би се ре­ћи, ду­ша те по­се­те. Од та­да, њи­хов од­нос раз­ви­јао се по­сте­пе­но, обра­ћа­ли су се је­дан дру­гом уско­ро и на ти. Ста­но­је­ви­ће­ва пи­сма, ко­ја по­чи­њу са „Дра­ги Те­сла”, све­до­че о њи­хо­вој бли­ско­сти, ко­ју је са Те­слом би­ло те­шко ус­по­ста­ви­ти упра­во јер је био ве­о­ма за­коп­чан чо­век – ка­же Дам­ња­но­вић и на­гла­ша­ва да ме­ђу­соб­ног ри­ва­ли­те­та ни­је би­ло. Као по­себ­но све­до­чан­ство оста­ла је и књи­га о Те­сли ко­ју је Ста­но­је­вић об­ја­вио.