Visoke škole ne mare za sporne doktorate

Dr Savić kaže da je komisija kao rešenje ponudila premeštanje nastavnika u niže zvanje predavača, „međutim, to je komplikovan proces jer potrebna je odluka nastavnog veća da nastavnik nije kompetentan, što može da dovede do sudskog procesa”.

– Ne znam šta je u svakom konkretnom slučaju učinjeno, ali poznato mi je da niko nije dobio otkaz. Negde su pokušali s vraćanjem u niže zvanje predavača, bilo je otpora, a i u ministarstvu su procenili da bi možda došlo do velikog broja radnih sporova i da komisija treba da preispita svoje odluke – kaže prvi čovek Konferencije visokih škola i dodaje da su direktori „izbegavali da vraćaju nastavnike u zvanje predavača jer neko je morao da nam detaljno objasni taj postupak pogotovo što takve odluke mogu da budu sudski osporene”.

Na pitanje kako Visoke strukovne škole regrutuju nastavnički kadar, Savić kaže da je onima u Beogradu i drugim velikim gradovima relativno lako da do tog kadra dođu, dok škole u manjim gradovima imaju mnogo nastavnika – putnika iz većih centara (iz Beograda putuju npr. u Aranđelovac, iz Niša u Vranje itd.).

Ove škole su inače do bolonjskog sistema bile dvoipogodišnje više škole, a sada su trogodišnje visoke i visoke strukovne. Branko Savić je i član borda evropske asocijacije višeg ili profesionalnog obrazovanja i objašnjava nam da su u Evropi ove škole osmišljene tako da podržavaju lokalnu ekonomiju time što edukuju kadrove za regionalno tržište rada. I naše visoke škole bi trebalo da se razlikuju od fakulteta po tome što svršeni studenti strukovnih studija po svojim kompetencijama odmah mogu da se uključe u proces rada.

Kako će se uključiti u taj proces kada u mnogim, pogotovo manjim gradovima nema posla za ove kadrove, naročito ako je reč o ekonomistima, menadžerima i vaspitačima? Podsećamo našeg sagovornika da je ekonomista sa šestim stepenom stručne spreme na evidenciji nacionalne službe zapošljavanja oko 4.500, strukovnih vaspitača i vaspitača oko 1.900, menadžera, organizatora i strukovnih menadžera oko 1.700, a on kaže da problemi sa zapošljavanjem ovih kadrova i nastaju zbog toga što se njihovi studijski programi nedovoljno razlikuju od sličnih fakultetskih.

– Trebalo bi da insistiramo na tome da studenti visokih strukovnih škola tokom školske godine imaju mnogo više časova praktične nastave. Sada se ta obaveza ispunjava s devedeset časova godišnje, ili jedanaest radnih dana, što je nedovoljno. U našoj školi u Novom Sadu student je na praksi 312 sati, ili praktično ceo šesti semestar. Naši svršeni studenti tako imaju mogućnost i da nastave da rade u firmama u kojima su bili na praksi – kaže naš sagovornik.

Primećujemo da je u Srbiji mnogo nezaposlenih svršenih studenata i zato što naši nastavnici čuvaju svoja radna mesta, a dr Savić kaže da nastavnici u visokim strukovnim školama posle 65. godine obavezno idu u penziju i da će relativno brzo ove škole ostati bez 10–15 odsto ovog kadra. Što se velikog broja nezaposlenih vaspitača tiče, treba imati u vidu da su i pedagoški fakulteti počeli da obrazuju ove kadrove.

Pitamo na kraju profesora Savića u čemu je perspektiva visokih strukovnih škola u Srbiji, a on opet pominje povezivanje s lokalnom privredom, a pre svega s malim i srednjim preduzećima, pod uslovom da se svršeni studenti strukovnih studija razlikuju po svojim praktičnim znanjima od onih s fakulteta. I obrnuto, kaže, ako jedina razlika bude u tome što fakulteti imaju dva semestra više, onda visoke strukovne škole i nemaju neku perspektivu.