Високе школе не маре за спорне докторате

Др Савић каже да је комисија као решење понудила премештање наставника у ниже звање предавача, „међутим, то је компликован процес јер потребна је одлука наставног већа да наставник није компетентан, што може да доведе до судског процеса”.

– Не знам шта је у сваком конкретном случају учињено, али познато ми је да нико није добио отказ. Негде су покушали с враћањем у ниже звање предавача, било је отпора, а и у министарству су проценили да би можда дошло до великог броја радних спорова и да комисија треба да преиспита своје одлуке – каже први човек Конференције високих школа и додаје да су директори „избегавали да враћају наставнике у звање предавача јер неко је морао да нам детаљно објасни тај поступак поготово што такве одлуке могу да буду судски оспорене”.

На питање како Високе струковне школе регрутују наставнички кадар, Савић каже да је онима у Београду и другим великим градовима релативно лако да до тог кадра дођу, док школе у мањим градовима имају много наставника – путника из већих центара (из Београда путују нпр. у Аранђеловац, из Ниша у Врање итд.).

Ове школе су иначе до болоњског система биле двоипогодишње више школе, а сада су трогодишње високе и високе струковне. Бранко Савић је и члан борда европске асоцијације вишег или професионалног образовања и објашњава нам да су у Европи ове школе осмишљене тако да подржавају локалну економију тиме што едукују кадрове за регионално тржиште рада. И наше високе школе би требало да се разликују од факултета по томе што свршени студенти струковних студија по својим компетенцијама одмах могу да се укључе у процес рада.

Како ће се укључити у тај процес када у многим, поготово мањим градовима нема посла за ове кадрове, нарочито ако је реч о економистима, менаџерима и васпитачима? Подсећамо нашег саговорника да је економиста са шестим степеном стручне спреме на евиденцији националне службе запошљавања око 4.500, струковних васпитача и васпитача око 1.900, менаџера, организатора и струковних менаџера око 1.700, а он каже да проблеми са запошљавањем ових кадрова и настају због тога што се њихови студијски програми недовољно разликују од сличних факултетских.

– Требало би да инсистирамо на томе да студенти високих струковних школа током школске године имају много више часова практичне наставе. Сада се та обавеза испуњава с деведесет часова годишње, или једанаест радних дана, што је недовољно. У нашој школи у Новом Саду студент је на пракси 312 сати, или практично цео шести семестар. Наши свршени студенти тако имају могућност и да наставе да раде у фирмама у којима су били на пракси – каже наш саговорник.

Примећујемо да је у Србији много незапослених свршених студената и зато што наши наставници чувају своја радна места, а др Савић каже да наставници у високим струковним школама после 65. године обавезно иду у пензију и да ће релативно брзо ове школе остати без 10–15 одсто овог кадра. Што се великог броја незапослених васпитача тиче, треба имати у виду да су и педагошки факултети почели да образују ове кадрове.

Питамо на крају професора Савића у чему је перспектива високих струковних школа у Србији, а он опет помиње повезивање с локалном привредом, а пре свега с малим и средњим предузећима, под условом да се свршени студенти струковних студија разликују по својим практичним знањима од оних с факултета. И обрнуто, каже, ако једина разлика буде у томе што факултети имају два семестра више, онда високе струковне школе и немају неку перспективу.