Rođendane slavio na njivi

Vu­kov je u ru­ko­vod­stvu ra­tar­skih pro­te­sta još od nji­ho­vog po­čet­ka na ovim pro­sto­ri­ma sre­di­nom de­ve­de­se­tih pro­šlog ve­ka. Kad ga pod­se­ti­te da su ih oni ko­ji su bi­li bli­ski vla­sti­ma, i on­da ka­da se vlast me­nja­la, pro­zi­va­li da pro­te­stu­ju u sku­pim trak­to­ri­ma i da su nji­ho­ve ža­lo­poj­ke iz­ve­šta­če­ne jer ži­ve do­bro i uvek ima­ju, u od­no­su na ve­ći­nu dru­gih gra­đa­na, vi­so­ke pri­ho­de, Slav­ko na­po­mi­nje da on ima za­i­sta dva no­va i do­bra trak­to­ra, ali da, ma­da su mu 54 go­di­ne, do sa­da ni­je vo­zio nov auto. 

– Ka­da lju­di, u rod­nim go­di­na­ma, vi­de na­še pri­no­se sa nji­va od­mah po­mi­sle na vi­so­ke pri­ho­de. Za­ne­ma­ru­ju da to ni­je stal­no ta­ko, a na­ro­či­to se pre­vi­đa­ju na­ši vi­so­ki tro­ško­vi: za me­ha­ni­za­ci­ju, đu­bri­vo, za­šti­tu... Mi smo, ustva­ri, stal­no u sle­poj uli­ci. Da ne ka­žem ka­ko ži­vi­mo. Ja sam, do­bro se se­ćam, svoj tri­na­e­sti ro­đen­dan pro­sla­vio na nji­vi. Do­du­še ru­čak je bio ne­što bo­lji. Bio sam sa stri­cem, se­li smo na po jed­nu ba­lu sla­me, a na tre­ćoj je bi­lo je­lo – ka­že zre­nja­nin­ski ze­mljo­rad­nik, koji poseduje 50 hek­ta­ra, s tim da ob­ra­đu­je i dr­žav­nu ze­mlju u aren­di. 

Pre­ma nje­go­vim re­či­ma, da­nas od sto­čar­stva ne­ma ni­šta, pot­pu­no je de­kla­si­ra­no, a is­pa­da da je dr­ža­va od­lu­či­la da se ra­tar­stvom ba­ve sa­mo ve­li­ki – oni ko­ji ima­ju u po­se­du na de­se­ti­ne hi­lja­da hek­ta­ra ze­mlji­šta i ko­ji još, u kom­bi­na­ci­ji sa sto­čar­tsvom ob­ra­đu­ju i dr­žav­nu ze­mlju.

– Sit­ni­ji ze­mljo­rad­ni­ci već su pro­pa­li, a mi ko­ji smo pre­ži­ve­li sve vi­še ta­vo­ri­mo. Po­moć po­ljo­pri­vre­di je sim­bo­lič­na, a u raz­vi­je­nim ze­mlja­ma, pa i kod na­ših su­se­da ona je vi­še­stru­ko ve­ća. Ta­ko mi nji­ma ne mo­že­mo da bu­de­mo kon­ku­ren­ci­ja na tr­ži­štu jer nji­ho­vi pro­iz­vo­di mo­gu da bu­du i jef­ti­ni­ji – kaže Slavko. On smatra da se naše selo brzo prazni jer se­lja­ci­ma ni­je pri­la­go­đe­na agrar­na po­li­ti­ka. 

– To­me do­pri­no­si i po­li­ti­ka ras­po­de­le dr­žav­ne ze­mlje. Ona je ve­li­ki po­ten­ci­jal ko­ji tre­ba usme­ra­va­ti pre­ma mla­dim lju­di­ma ko­ji svo­ju per­spek­ti­vu vi­de u po­ljo­pri­vre­di, od­no­sno u ži­vo­tu na se­lu. Mi­slim da bi dr­ža­va tre­ba­lo po­no­vo da uve­de ze­mlji­šni mak­si­mum. Ne­ka bu­de po­dig­nu­ta gra­ni­ca, ali ne­ka se ogra­ni­či ve­li­či­na po­se­da, ina­če će Sr­bi­ja da osta­ne bez ze­mlje i bez se­lja­ka – ka­že Vu­kov i ističe da nije pro­tiv ula­ska stra­nog ka­pi­ta­la u na­šu po­ljo­pri­vre­du.

– Ne­ka pra­ve kla­ni­ce. Na onoj sed­ni­ci sam jav­no obe­ćao da ću „Te­ni­su” po­klo­ni­ti ze­mlju da po­dig­ne kla­ni­cu, ali po­sed­ni­ci ze­mlje mo­ra­li bi da bu­du na­ši lju­di, oni ko­ji­ma je ob­ra­da ze­mlje u kr­vi – ka­že ra­tar ko­ji se za go­vor­ni­com jed­na­ko do­bro sna­la­zi kao za trak­tor­skim vo­la­nom.