Рођендане славио на њиви

Ву­ков је у ру­ко­вод­ству ра­тар­ских про­те­ста још од њи­хо­вог по­чет­ка на овим про­сто­ри­ма сре­ди­ном де­ве­де­се­тих про­шлог ве­ка. Кад га под­се­ти­те да су их они ко­ји су би­ли бли­ски вла­сти­ма, и он­да ка­да се власт ме­ња­ла, про­зи­ва­ли да про­те­сту­ју у ску­пим трак­то­ри­ма и да су њи­хо­ве жа­ло­пој­ке из­ве­шта­че­не јер жи­ве до­бро и увек има­ју, у од­но­су на ве­ћи­ну дру­гих гра­ђа­на, ви­со­ке при­хо­де, Слав­ко на­по­ми­ње да он има за­и­ста два но­ва и до­бра трак­то­ра, али да, ма­да су му 54 го­ди­не, до са­да ни­је во­зио нов ауто. 

– Ка­да љу­ди, у род­ним го­ди­на­ма, ви­де на­ше при­но­се са њи­ва од­мах по­ми­сле на ви­со­ке при­хо­де. За­не­ма­ру­ју да то ни­је стал­но та­ко, а на­ро­чи­то се пре­ви­ђа­ју на­ши ви­со­ки тро­шко­ви: за ме­ха­ни­за­ци­ју, ђу­бри­во, за­шти­ту... Ми смо, уства­ри, стал­но у сле­пој ули­ци. Да не ка­жем ка­ко жи­ви­мо. Ја сам, до­бро се се­ћам, свој три­на­е­сти ро­ђен­дан про­сла­вио на њи­ви. До­ду­ше ру­чак је био не­што бо­љи. Био сам са стри­цем, се­ли смо на по јед­ну ба­лу сла­ме, а на тре­ћој је би­ло је­ло – ка­же зре­ња­нин­ски зе­мљо­рад­ник, који поседује 50 хек­та­ра, с тим да об­ра­ђу­је и др­жав­ну зе­мљу у арен­ди. 

Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, да­нас од сто­чар­ства не­ма ни­шта, пот­пу­но је де­кла­си­ра­но, а ис­па­да да је др­жа­ва од­лу­чи­ла да се ра­тар­ством ба­ве са­мо ве­ли­ки – они ко­ји има­ју у по­се­ду на де­се­ти­не хи­ља­да хек­та­ра зе­мљи­шта и ко­ји још, у ком­би­на­ци­ји са сто­чар­тсвом об­ра­ђу­ју и др­жав­ну зе­мљу.

– Сит­ни­ји зе­мљо­рад­ни­ци већ су про­па­ли, а ми ко­ји смо пре­жи­ве­ли све ви­ше та­во­ри­мо. По­моћ по­љо­при­вре­ди је сим­бо­лич­на, а у раз­ви­је­ним зе­мља­ма, па и код на­ших су­се­да она је ви­ше­стру­ко ве­ћа. Та­ко ми њи­ма не мо­же­мо да бу­де­мо кон­ку­рен­ци­ја на тр­жи­шту јер њи­хо­ви про­из­во­ди мо­гу да бу­ду и јеф­ти­ни­ји – каже Славко. Он сматра да се наше село брзо празни јер се­ља­ци­ма ни­је при­ла­го­ђе­на аграр­на по­ли­ти­ка. 

– То­ме до­при­но­си и по­ли­ти­ка рас­по­де­ле др­жав­не зе­мље. Она је ве­ли­ки по­тен­ци­јал ко­ји тре­ба усме­ра­ва­ти пре­ма мла­дим љу­ди­ма ко­ји сво­ју пер­спек­ти­ву ви­де у по­љо­при­вре­ди, од­но­сно у жи­во­ту на се­лу. Ми­слим да би др­жа­ва тре­ба­ло по­но­во да уве­де зе­мљи­шни мак­си­мум. Не­ка бу­де по­диг­ну­та гра­ни­ца, али не­ка се огра­ни­чи ве­ли­чи­на по­се­да, ина­че ће Ср­би­ја да оста­не без зе­мље и без се­ља­ка – ка­же Ву­ков и истиче да није про­тив ула­ска стра­ног ка­пи­та­ла у на­шу по­љо­при­вре­ду.

– Не­ка пра­ве кла­ни­це. На оној сед­ни­ци сам јав­но обе­ћао да ћу „Те­ни­су” по­кло­ни­ти зе­мљу да по­диг­не кла­ни­цу, али по­сед­ни­ци зе­мље мо­ра­ли би да бу­ду на­ши љу­ди, они ко­ји­ма је об­ра­да зе­мље у кр­ви – ка­же ра­тар ко­ји се за го­вор­ни­цом јед­на­ко до­бро сна­ла­зи као за трак­тор­ским во­ла­ном.